U blizini Fakulteta političkih nauka postoji jedna mala prodavnica polovnih stvari.
Da bih vam dočarala njenu snabdevenost svim i svačim, pomenuću neke od svojih omiljenih „pronalazaka“. Svileni indijski sari, posude za jaje koje su za mene odraz otmenosti zbog prizora ljudi kako doručkuju u filmovima, torbe kakve je Paris Hilton nosila dvehiljaditih… Čak i ono metaforičko preuveličavanje da negde možete naći „sve od igle do lokomotive“ za ovu radnjicu može da se upotrebi prilično bukvalno, s obzirom na to da sam nabasala i na drvene igračke u obliku lokomotive i vagona.
Koliko sam shvatila besramno prisluškujući razgovor prodavca i jedne mušterije, ona radi po principu „iznajmljivanja polica i štendera“. Stanovnici donose proizvode koje im više ne trebaju i za svaki pojedinačni odrede cenu i plate mesečni najam „izlagačkog prostora“. U njihov novčanik ide novac od svake stvari koja pronađe novog vlasnika tokom perioda zakupa.
Prodavnicu sam posetila i neposredno pred jedan ispit i pamet su mi pomerila dva pehara u roze boji sa zlatnim linijama. Naravno da sam automatski izmaštala kako sa drugaricom iz njih pijem roze vino leti na prelepom balkonu okružena cvećem. Onda se desio brzinski povratak u realnost!
1) „Visoka je verovatnoća da ću da padnem ispit zbog kog sam se dovukla prevozom od Čukarice do Voždovca!“ (Za ljude koji nisu iz Beograda, ovo putovanje je, prema mojoj subjektivnoj proceni, ekvivalent onoga kada stari ljudi govore kako su pešačili kilometrima da bi došli od škole do kuće i nazad i da su se probijali kroz smetove snega)
2) „Neuspešan student ne zaslužuje da potroši 400 dinara na sebe, pogotovo zato što će ponovna prijava tog ispita takođe da ga udari po džepu!“
3) „Jesen je.“
4) „I, Jelena, zaboga, ti čak ni nemaš balkon na kom biste pile to vino!“
5) „Takođe, otkada si ti postala baštovan? Koliko znam, jedino cveće koje uspevaš da održiš u životu su kaktusi. Da ti to nije alternativni plan za budućnost POŠTO SI VEĆ NESPOSOBNA DA ZAVRŠIŠ FAKS?“
6) „U svakom slučaju, vrlo je nemoguće da u sadašnjim okolnostima da sa drugaricom iz pehara u roze boji sa zlatnim linijama da piješ vino leti na prelepom balkonu okružena cvećem. A sada odlazi odavde da se obrukaš na faksu SVOJIM NEZNANJEM!“
Naravno, paralelno sa ovim rojem besmislenih misli u mojoj glavi, jednim uvetom uspela sam da slušam razgovor sa početka priče i provalim model poslovanja te radnje ?
Iako trenutno nemam ni drugaricu (uglavnom su zauzete ili daleko), ni leto, ni balkon, ni cveće, pehare sam, ipak, pazarila, zato što sam položila ispit. Do nekih lepših vremena, koristim ih u momentima usamljenosti i samosažaljenja za jedan Somerzbi posle posla na šanku u kuhinji okružena prljavim sudovima. Daleko od prvobitne ideje, priznajem.
Šveđani su način rada pomenute prodavnice podigli na mnogo viši nivo – na nivo tržnog centra.
U gradiću Eskilstuna se otvorio ReTuna, prvi reciklažni tržni centar na svetu. Zahvaljujući ovom revolucionarnom podvigu, tržište se zaokružuje – udisanjem novog života u raznorazna dobra kroz popravku i iznalaženje nove namene predmeta. Uprkos tome što ove prakse nisu novina, one se, umesto u nekoliko samostalnih radnjica, sada primenjuju pod krovom tržnog centra.
Petnaestak prodavnica smeštenih u ReTuni prodaju mnogobrojne kućne potrepštine – od nameštaja, preko kompjutera i audio opreme, do biljaka, baštovanskih alata, građevinskog materijala i bicikla. U njenom sklopu nalazi se i reciklažno postrojenje u koje građani mogu da donesu nepotrebne i neželjene proizvode da bi ih radnici popravili i prodali.
Međutim, ovo nije samo kupoprodajno mesto, već teži i da obrazuje javnost, kroz organizaciju događaja, radionica, časova, tematskih dana i sličnih manifestacija sa fokusom na održivost.
U kafeteriji u okviru tržnog centra služi se organska hrana i poslastice.
