Koliko često tokom godine primetite u gradu u kojem živite – ili u urbanijim mestima koje posećujete – nagle promene vremena koje osetno utiču na vaše raspoloženje? Nekada izgleda kao da sami ne znamo šta želimo: kad pada kiša, želimo sunce; kad je vruće, maštamo o hladovini.
Ali, ako pažljivije pogledamo vremenske prilike, shvatamo da problem nije samo u našim željama. Klimatske promene donose nešto na šta se teško navikavamo – nagle i intenzivne promene vremena. Umereni prelazi sada su sve kraći i ređi: periodi izuzetno visokih temperatura i suša brzo se smenjuju sa jakim pljuskovima, koji ponekad izazivaju poplave, a ponekad voda brzo ispari i ostavi težak, sparan vazduh.
Naša osećanja prema vremenu postaju ogledalo tih promena – nesigurna, promenljiva, ponekad frustrirajuća. I baš tu, između kiše i sunca, nastaje priča o tome kako gradovi mogu da nauče da budu sunđerasti.
Iako mi je, šaljivo, prva asocijacija bila Koralovo – grad u kojem živi Sunđer Bob – reč je o stvarnom konceptu koji potiče iz Kine. Prvi ga je 2013. godine predložio profesor Kongjian Yu sa Pekinškog univerziteta. Njegova ideja bila je jednostavna, ali moćna: gradovi ne moraju da se bore protiv prirode – mogu da sarađuju sa njom. Sunđerasti grad (Sponge city), kako je profesor objasnio, upija i zadržava višak vode nastale tokom kiše, oluja ili poplava u svojim zelenim površinama – praktično funkcioniše kao veliki sunđer.
Ovakve urbane površine uključuju veliki udeo drveća, parkova, jezera i zelenih površina, ali samo priroda nije dovoljna, jer su mnoge gradske površine prekrivene trotoarima, ulicama i zgradama. Zbog toga se kombinuju pametna infrastrukturna rešenja sa zelenim površinama: koriste se trotoari i ulice od materijala koji propuštaju kišnicu, zeleni krovovi koji upijaju vodu, kao i posebno namenjena jezera – veštačka ili prirodna – koja primaju višak vode nastale tokom obilnih kiša.
Sunđerasti gradovi ne služe samo za zadržavanje vode tokom poplava. Oni funkcionišu poput gradskog rezervoara: višak kišnice se upija, čuva i po potrebi oslobađa. Na ovaj način, prikupljena voda može se koristiti za navodnjavanje ili druge potrebe grada tokom sušnih perioda, čime se smanjuje pritisak na gradski vodovod i pijaću vodu.
Prvi gradovi koji su ozbiljno primenili ovaj koncept nalaze se u Kini, gde je problem poplava posebno izražen. Prema podacima iz 2018. godine, čak 98 odsto velikih i srednjih gradova ove zemlje je pogođeno poplavama. Šangaj je jedan od pionira kada je reč o primeni koncepta sunđerastih gradova, a kineska vlada je odabrala 30 pilot-gradova da testira ovaj ambiciozni program.
Dok svet nastavlja da se suočava sa ekstremnim vremenskim događajima, kineski primer pokazuje da sunđerasti gradovi mogu da postanu ključni deo održivog urbanog planiranja.
Katarina Vuinac
