Tehnologija je uznapredovala u tolikoj meri, da bilo koje inovativno dostignuće shvatimo olako i sasvim nam je prirodno, kao da je baš trebalo do njega da dođe, a možda usledi i pitanje – Zašto nije i ranije? Bilo na dnu okeana ili iznad oblaka nalazi se rukama čoveka stvorena tehnologija. I dok veliki deo ljudi nije imao susret sa obnovljivim izvorima energije, pa čak i sada već uobičajenim solarnim panelima na krovovima kuća, naučnici ovakve panele šalju u svemir.
Kao i svakom uređaju, satelitu je potrebna energija za rad, a kada se ona potroši – završava se i njen radni vek. S obzirom na to da u svemiru ne postoji utičnica ili pumpa na kojoj bi mogao da se napuni novom energijom, naučnici su se prvobitno dosetili da energiju sunca iskoriste za njihovo napajanje. Naime, veoma lagani solarni paneli predstavljaju krila, a sunčevu svetlost pretvaraju u energiju potrebnu za rad satelita. Prema nekim podacima, prvi satelit sa fotonaponskim ćelijama lansiran je još 1958. godine.
Šezdesetak godina kasnije, energetska i ekološka kriza nametnule su potrebu iznalaženja raznovrsnih rešenja za njihovo otklanjanje, među kojima možda i ključnu ulogu ima obnovljiva energija. Da čoveku ni nebo više nije granica, pokazuje informacija da naučnici pronalaze način kako da preko solarnih satelita, proizvedenu energiju emituju na Zemlju.
Kako u svemiru ne postoji atmosfera koja odbija deo sunčeve svetlosti i vraća je nazad, i koja uključuje i oblake, gasove i prašinu, čime se umanjuje kapacitet iskorišćenja sunčeve energije na površini planete, ona je u svemiru i za oko 50 odsto jača, odnosno ima veću mogućnost iskorišćenja. Ovo je bio značajan podatak za naučnike, koji ih je naveo na razmišljanje da će postavljanjem solarnih panela u svemir, oni proizvoditi dvostruko više energije, koja može da se pošalje na Zemlju.
Kada sam već pomenula oblake, treba imati na umu još jedan problem. Ukoliko želimo da se u bližoj budućnosti većina stanovništva snabdeva čistom energijom, među kojima je i energija sunca, treba da znamo da nad time ne možemo da imamo potpunu kontrolu. Solarni paneli napajaju se sunčevim zracima, a kada oblaci ne dozvoljavaju napajanje, energija se crpi iz skladišta. Ipak, tehnologija i dalje nije omogućila da se uskladištena energija čuva na duže vreme, što znači da ukoliko su oblaci prisutni duži period, energije iz solara neće biti. Ovde naučnici daju još jedan plus energiji iz svemira, u kojem oblaka nema.
Nedovoljno istražena, ali i u tom trenutku veoma skupa ideja, nije bila do danas ostvarena. Proizvodnja energije iz obnovljivih izvora iz godine u godinu sve je pristupačnija, kako tehnologija napreduje, što predstavlja dobar trenutak za pokretanje energije iz svemira. I dugo je problem predstavljalo pitanje – kako energiju poslati na površinu naše planete, ali naučnici su shvatili da je odgovor jednostavan i da se krije u načinu na koji sateliti oduvek šalju informacije na Zemlju i tako komuniciraju sa ljudima.
Naučnici kažu – energija sunca se preko solarnih panela u svemiru pretvara u mikrotalase visoke frekvencije, a zatim tako šalje na Zemlju i dobijamo energiju. I u svemu ovom jednostavnom, pokušala sam i sama da razjasnim sebi, pa došla do odgovora. Možda nije tačan, ali jedini je način bio da pojednostavim i razumem, na primeru koji mi je blizak. Kako sam pojam kaže – mikrotalasi, asociralo me je na mikrotalasnu koju koristimo za podgrevanje hrane. Naime, ovaj uređaj dobija energiju, a zatim je kroz mikrotalase u vidu neke toplotne energije prenosi na hranu.
Bilo kako bilo, naučnici sa jednog svetskog univerziteta saopštili su da je svemirska solarna energija uspešno po prvi put preneta na Zemlju. Iako je reč o prototipu, ozbiljnija ulaganja u razvoj ovakve energije su na putu.
U svemu dobrom što bi moglo da donese za čitavu našu planetu i sve njene stanovnike, ostaje mi pitanje kako će se to odraziti na svemirski otpad, o kojem sam pisala u nekom od prethodnih blogova. Upozorava se da je svemir već zagađen, a ukoliko ovakvi solarni sateliti zažive, biće potrebna vrlo pažljiva koordinacija, da bi izbegli sudaranje.
Katarina Vuinac
