Trećeg oktobra 1970. godine, sa svojim radom je, nakon velikih borbi između naučnika i političara i na osnovu Niksonovog Četvrtog plana reorganizacije, otpočela Nacionalna agencija za okeane i atmosferu (National Oceanic and Atmospheric Administration – NOAA), jedna od vodećih svetskih institucija za proučavanje klimatskih promena. Danas, kada obeležavamo jubilranu 50. godišnjicu, valjalo bi se podsetiti kako je sve počelo i kako je tema klimatskih promena dospela u pažnju svetske javnosti, odnosno kako je ušla u sferu politike i političkog odlučivanja.
Krenimo redom.
Sjedinjene Države su 1. aprila 1960. godine lansirale svoj prvi meteorološki satelit TIROS 1 u vasionu s jednim ciljem – da se ljudima omogući da vide Zemlju i njenu atmosferu spolja. Pored nesumnjive želje da se napravi jedan naučni iskorak, lansiranje ovog satelita imalo je i političku pozadinu oličenu u trci za vođstvom u svemiru između SAD-a i SSSR-a. Tadašnji američki predsednik Džon Kenedi (John F. Kennedy) je prilikom obraćanja Generalnoj skupštini Ujedinjenih nacija 1961. godine pozvao sve zemlje sveta da se pridruže SAD-u u zajedničkom korišćenju ovog svemirskog programa.
Ovaj apel Džona Kenedija urodio je plodom kada je Generalna skupština usvojila Rezoluciju 1721 C (XVI) kojom je preporučila svim državama sveta i Svetskoj meteorološkoj organizaciji (World Meteorological Organization – WMO) da: „ …unapređuju stanje atmosferskih nauka i tehnologije kako bi se obezbedilo veće poznavanje osnovnih fizičkih sila koje utiču na klimu i mogućnosti velike modifikacije vremena“.
To su bili prvi, početni koraci. Drugi je načinjen svega nekoliko godina kasnije, nakon ubistva Džona Kenedija 1963. godine, kada je novi 36. predsednik Sjedinjenih Američkih Država postao Lindon Džonson (Lyndon B. Johnson). Sa njegovim dolaskom na vlast otpočinje nova etapa u politizaciji ovog problema.
Pročitajte još:
Peti novembar 1965. godine se uzima kao izuzetno važan datum u nauci o klimatskim promenama jer je to dan kada su naučnici po prvi put na jedan institucionalizovan način predsedniku najmoćnije države sveta ukazali na problem globalnog zagrevanja. Naime, toga dana je Komisija za istraživanje zagađenja životne sredine, imenovana od strane Savetodavnog naučnog odbora predsednika SAD, podnela izveštaj Beloj kući pod nazivom „Vraćanje kvaliteta našoj životnoj sredini“.
U samom izveštaju jasno se navodi da su: „ …zagađivači na globalnom nivou izmenili sadržaj ugljen-dioksida u vazduhu i koncentraciju olova u okeanima i ljudskoj populaciji“. Takođe, naznačeno je da je godišnja emisija ugljen-dioksida u atmosferu šest milijardi tona i da će se taj broj povećati za dodatnih 25 odsto do 2000. godine. Komisija je ovim izveštajem dala nesumnjivu podršku i stručno odobrenje da se nastavi sa preciznim merenjima nivoa CO2 u atmosferi u narednih nekoliko decenija.
To je u samom startu trebalo da bude jedna jaka podrška za Kilingova nastojanja (Čarls Kiling, naučnik koji je zaslužan za izgradnju opservatorije na vrhu vulkanske kupe Mauna Loa na Havajima 1956. odakle se prati kretanje nivoa ugljen-dioksida u atmosferi) da se kontinuirano prati porast nivoa ugljen-dioksida u atmosferi, kao i za očiglednu volju američkog Zavoda za meteorologiju da se finansijski potpomognu ovakvi programi. Administracija Lindona Džonsona je u početku podržala napore koji se ulažu na vrhu Havaja, međutim ta podrška je često bila uslovljena političkim dešavanjima.
Saznanja koja je sa sobom doneo ovaj izveštaj dopunjena su konkretnim podacima samo dve godine kasnije. Naime, maja 1967. godine Sjukuro Manabe (Syukuro Manabe) i Ričard Veterald (Richard Wetherald) su u jednom članku po prvi put izneli donekle uverljive podatke o tome kako gasovi sa efektom staklene bašte utiču na globalno zagrevanje. Konkretnije rečeno, ako se postojeći nivo ugljen-dioksida u atmosferi duplira došlo bi do povećanja temperature atmosfere za oko 2 оC. Po mišljenju mnogih stručnjaka, ovaj proračun dvojice meteorologa je verovatno prvi, opravdani dokaz da se efekat staklene bašte može stvarno dogoditi.
Zapravo, čitav ovaj period o kome pričamo bilo je vreme velike borbe naučnika da se stvori jedna organizacija slična NASA-i koja će biti zadužena za sistematsko i objedinjeno praćenje stanja u atmosferi i okeanima. Te borbe su se uglavnom vodile oko obezbeđivanja novčanih sredstava. No, Kongres SAD-a je maja 1966. godine usvojio Zakon o morskim resursima i razvoju inženjeringa koji je potpisao tadašnji predsednik Lindon Džonson. Bio je to samo nastavak američke reakcije na naučna dostignuća Sovjetskog Saveza i lansiranje Sputnjika 2 sa prvim živim bićem (pas Lajka) u svemir.
Nakon stvaranja NASA-e, SAD su nastavile da ulažu sredstva u nauku, istraživanje i tehnologiju kako bi u Hladnom ratu odnele prevagu. Ta konstantna borba Istoka i Zapada za prevlast i prestiž u svetu izrodila je, između ostalog, i pomenuti zakon. Ono što je njegova ključna karakteristika jeste osnivanje predsedničke Komisije za okeanografiju, inženjering i resurse ili Stratonove komisije (po predsedavajućem Džulijusu Stratonu koji je bio i predsedavajući u Ford fondaciji). Komisija je imala prvenstveni zadatak da: „ …obavi sveobuhvatnu istragu i prouči sve aspekte okeanografije kako bi preporučila opšti plan za odgovarajući nacionalni okeanografski program koji će zadovoljiti sadašnje i buduće nacionalne potrebe“.
Tako je ova komisija, sastavljena od najvećih američkih stručnjaka tog doba, između ostalog, naglasila da je: „ …promena vremenskih uslova i stanja okeana usled mešanja u prirodne ekološke procese sve veća stvarnost sa kojom nacija tek počinje da se suočava. Takva promena može biti nesmotrena što je rezultat aktivnosti kao što je sagorevanje fosilnih goriva s njegovim posledičnim uticajem na atmosfersku temperaturu i zagađenje atmosfere“.
Takođe, na istoj strani tog izveštaja stoji jasna i nedvosmislena preporuka komisije da se nastavi sa unapređenjem razumevanja morsko-vazdušnog interakcijskog procesa. Izveštaj je predstavljen na prvom zasedanju 91. saziva Kongresa, 9. januara 1969. godine, neposredno pre smene na čelu države kada je Džonsona nasledio Ričard Nikson (Richard M. Nixon). Njegova suštinska vrednost ogleda se u tome što je upravo on inicirao stvaranje NOAA.
Aprila 1970. godine, senator Fric Holings (Fritz Hollings) i Džulijus Straton (Julius Stratton) imali su sastanak sa državnim tužiocem Džonom Mičelom (John Mitchell), bliskim prijateljem novog američkog predsednika, kako bi osigurali njegovu podršku za osnivanje nove agencije. On se u početku nije saglasio da se stvori nova nezavisna organizacija (nalik NASA-i), što je bila želja mnogih naučnika i jedna od preporuka komisije, ali je podržao osnivanje jedne ovakve organizacije u okviru Ministarstva trgovine u vladi SAD.
Upravo taj dogovor bio je osnova za Niksonov Četvrti plan reorganizacije kojim je faktički, 3. oktobra 1970. godine, osnovana Nacionalna agencija za okeane i atmosferu (National Oceanic and Atmospheric Administration – NOAA) pri Ministarstvu trgovine Sjedinjenih Američkih Država. Ona je nastala ujedinjenjem tri tadašnje najznačajnije organizacije – Službe za obalski i geodetski premer (U.S. Coast and Geodetic Survey), Zavoda za meteorologiju (The Weather Bureau) i Komisije za ribe i ribarstvo (U.S. Commission of Fish and Fisheries).
Težnje da se uspostavi jedna nezavisna institucija nisu ispunjene u potpunosti, ali je osnivanje ove agencije bilo izvanredno važno za dalje proučavanje klimatskih promena na svetskom nivou. Samo formiranje NOAA i Agencije za zaštitu životne sredine (U.S. Environmental Protection Agency – EPA, koja je sa radom započela nešto kasnije, 2. decembra 1970.) suštinski je prikazalo dotadašnju borbu klimatologa i drugih naučnika sa političarima da se tema klime i uopšte zaštite životne sredine nađe na dnevnom redu najviših državnih institucija.
Zapravo, Niksonova administracija je kroz objedinjen Treći i Četvrti plan reorganizacije, predstavljen Kongresu 9. jula 1970. godine, kao nijedna administracija ranije prepoznala trenutak, pokazala izuzetnu osetljivost i razumevanje za ove probleme kojih je bilo sve više.
Novouspostavljena NOAA je od samog starta imala puno posla. Ona je još jednom spasila opservatoriju Mauna Loa (kojoj je pretilo gašenje zbog smanjenja budžetskih sredstava) tako što je 1973. godine jedna njena jedinica – Laboratorija za vazdušne resurse – preuzela na sebe njen rad i izdržavanje. Formalno, novac je dolazio iz budžeta za „nesmotrene klimatske modifikacije“ što spada u opštu odgovornost agencije za praćenje kvaliteta vazduha. Samo ovaj podatak dovoljno pokazuje koliko je stvaranje jedne ovakve agencije bilo urgentno.
Danas, kada tema klimatskih promena (ili klimatske krize, kako se sve više govori u svetu) predstavlja akutni problem Zemlje i kada je sudbina Pariskog sporazuma dovedena u pitanje, postojanje NOAA jeste dragoceno budući da ova institucija redovno iznosi podatke i činjenice o stanju klime u svetu i time aktivno doprinosi borbi protiv nenaučnih i neutemeljnih tvrdnji o navodnom „nepostojanju“ ovog problema koji zastupaju negatori klimatskih promena.
NOAA je danas globalni lider u oblasti nauke o životnoj sredini koja svojim istraživanjima i proučavanjima vremenskih prilika, atmosfere i okeana predstavlja ogroman izvor naučnih podataka, zahvaljujući kojima pomaže čitavom svetu da se prilagodi planeti koja se svakim danom sve više i sve brže menja.
Neka ostane tako i ubuduće.
Članak je deo master rada Radomira Jovanovića pod nazivom „Aktivnosti Organizacije ujedinjenih nacija u borbi protiv klimatskih promena“, odbranjen 6. marta 2019. na Fakultetu političkih nauka.
Izvor cmjp.rs
