Kako zaštititi bogato kulturno nasleđe a istovremeno unaprediti energetsku efikasnost? Drevne građevine, čak i čitavi gradovi, predstavljaju svojevrsni izazov za ovakav zadatak jer zahtevaju obnovu koja ne sme dotaći njihov izvorni izgled.

Baš iz tih razloga, na prvi pogled može se učiniti da se u značajnim istorijskim centrima gotovo ništa ne menja već vekovima. Italija, zemlja koja odiše simbolima antičkog Rima na svakom koraku, poseduje zaista očuvanu arhitekturu i među njom i tradicionalne pečene glinene pločice (terra cotta – srp. terakota), što duguje sprovođenju strogih vizuelnih pravila, tako da i za manje intervencije moćno državno telo – lokalna Soprintendenza, mora da izda odobrenje. U tome svemu, jasno je da se moderna tehnologija ne uklapa toliko u slike drevnih gradova – solarni paneli verovatno bi kvarili koncept, ali mnoge stare građevine ipak ostaju energetski neefikasne. Međutim, ispod glinenih pločica ponegde se sakrila zanimljiva moderna ideja. 

Tu nastupa Dyaqua, mala italijanska porodična kompanija iz Vićence, koja već godinama razvija materijale namenjene prostorima u koje se savremena tehnologija teško uklapa. Njihov cilj nije bio da naprave još jedan solarni panel, već da stvore građevinski element koji će izgledom potpuno pripadati istorijskom okruženju, a da pri tome bar malo posluži proizvodnji čiste energije tamo gde to ranije nije bilo moguće. Tako je nastao njihov koncept Invisible Solar — fotonaponski modul koji nije oblikovan kao panel, već kao terakota, kamen, beton ili drvo. Ispod površine, koja je neprozirna za oko ali propustljiva za sunčeve zrake, nalaze se monokristalne silicijumske ćelije smeštene u jedinstven, otporan polimerni materijal.

Taj sloj radi na principu niske molekularne gustine, te svetlost prolazi kroz vidljiv materijal, dok ćelije ispod njega generišu električnu energiju. Reč je o materijalu koji u potpunosti menja krovnu ili fasadnu pločicu — i po izgledu i po mehaničkoj otpornosti. Iako ovo nije najefikasniji solarni sistem na tržištu, njegova vrednost je u tome što omogućava da se bez narušavanja identiteta prostora proizvede određena količina energije. Dizajn, održivost i kulturna baština ne nalaze se u sukobu, već skladno funkcionišu.

Projekat na domaćoj teritoriji – arheološki dragulj Pompeja

Iako posetioci možda baš upravo hodaju u blizini solarne instalacije koju niko ne može da prepozna, u arheološkom parku Pompeja, u blizini Kuće Vetija*, postavljena je 2018. godine prva pilot-instalacija Invisible Solar crepova tipa Coppo – Cotto Rosso. Sistem snage 1 kWp postavljen je kao deo programa „Pametni arheološki park”, zajedničkog projekta ministarstva kulture i italijanskog Nacionalnog istraživačkog saveta (CNR). Crepovi su vizuelno identični originalnim rimskim pločicama, ali proizvode struju za napajanje infrastrukture unutar kompleksa.

Osim Pompeje, na krovu jedne zgrade pozorišta, smeštenog u Splitu, 2022. godine takođe je instaliran upravo njihov sistem snage 2 kWp. Iako snaga od 2 kWp pokriva verovatno omanji deo energetskih potreba, značaj ponovo leži u činjenici da se solarna tehnologija može primenila na osetljivom i zaštićenom mestu.

Zbog toga je i ministarstvo kulturne baštine u Italiji prepoznalo i pomenulo ovu „nevidljivu solarnu energiju” još pre nekoliko godina, što je u praksi značilo da se koliko-toliko otvorio put za solarnu energiju u delovima gradova gde je svaka promena bila gotovo nemoguća.

U FOKUSU:

• Nina Stanarević umetnički zanat posvetila ekologiji i održivim praksama
• Kompanija CEEFOR unapredila poslovanje sa još dva iso sertifikata
• Reciklažni solarni kontejner – Inovacija iz Banja Luke

Primer Portugala 

Italija nije jedini primer gde je stara građevina, deo nasleđa, primenila takvu tehnologiju. 

U Portugalu, grad Evora predstavlja jedan od primera kako se savremeni poduhvati energetike mogu uklopiti u strogo zaštićena istorijska područja – Unesko je 1986. godine Evoru stavio na listu svetske baštine i pod svoju zaštitu. Kao jedan od demonstrativnih gradova evropskog projekta POCITYF, Evora je testirala BIPV (Building–Integrated–Photovoltaics) rešenja, prilagođena mestima sa izraženim arhitektonskim ograničenjima, objašnjeno je na njihovom sajtu. 

U Evori je u okviru pomenutog projekta na palati grofova Sortelje iz 15. veka, gde je trenutno Gradska kuća, postavljeno više od 3.350 „nevidljivih” solarnih pločica iz Vićence. Pločice su oblikovane tako da verno reprodukuju izgled tradicionalnog materijala kojim je palata bila pokrivena, kao i u ranijim primerima. Radovi su završeni početkom 2024. godine, a palata sada funkcioniše kao diskretna solarna elektrana sa vršnim kapacitetom od 25 kW, potpuno uklopljena u svoj originalni stil. 

Sličan, ali ipak drugačiji princip

Slični trendovi pojavljaju se i u alpskim regionima, gde se solarna tehnologija integriše tako da bude nenametljiva, ali ne nužno potpuno „nevidljiva” kao u slučaju otkrića iz Italije, i projektima u Pompeji ili Evori. U nekim planinskim selima Švajcarske koriste se krovni solarni moduli oblikovani nalik škriljastim pločama — tankim, tamnosivim pločicama od prirodnog kamena (škriljca) koje tradicionalno prekrivaju alpske kuće. Naglasak je na „nalik”, s obzirom na to da ovi moduli vizuelno prate boju, formu i teksturu škriljca, pa se stapaju s ambijentom, iako se u principu može prepoznati da je reč o savremenom materijalu, a ne o originalnom kamenom pokrivaču. Dakle, nisu replike istorijskih materijala, ali predstavljaju korak ka arhitektonski suptilnoj i kulturno osetljivoj upotrebi obnovljive energije.

*Kuća Vetija (Casa dei Vettii) jedna je od najpoznatijih rimskih kuća u Pompeji i jedan od najreprezentativnijih primera luksuzne gradske vile iz 1. veka nove ere. Dobila je ime po braći, ujedno i vlasnicima, identifikovanim kao oslobođenicima koji su se iz statusa robova uzdigli do značajnog društvenog položaja. 

Priredila: Milica Vučković