Da li biste vratili plastičnu flašu u prodavnicu za pet dinara? A da li biste pristali da, zarad očuvanja životne sredine, flašicu omiljenog pića u prodavnici platite 30 odsto više? Već nekoliko godina u Srbiji se najavljuje depozitni sistem za ambalažu, ali posle početnog oduševljenja nije se mnogo odmaklo.

U Srbiji je 2019. godine reciklirano 218.662 tone ambalažnog otpada, što je 62 odsto u odnosu na količine koje su puštene u promet. Međutim, najveće količine su iz industrijskog izvora, dok je problematičan komunalni ambalažni otpad. To bi trebalo da reši uvođenje depozitnog sistema.

Međutim, mnogo je pitanja otvoreno – može li se razviti depozitni sistem ako ni proces primarne selekcije otpada ne postoji, kolika bi trebalo da bude naknada da bi građani bili motivisani da vrate ambalažu u prodavnicu, da li sistem treba da obuhvati i staklo i tetrapak ili samo plastične flaše, da li bi depozitni sistem na kraju platili građani preko povećanja cena pića, i na kraju – ko treba da vodi sve, privreda ili država.

Odgovor od Ministarstva zaštite životne sredine, koje je pre nekoliko godina i pokrenulo priču o uvođenju depozitnog sistema, nismo dobili. Ali, zato su nam u NALED-u otkrili da su, u želji da odgovore na sve nedoumice koje su se javile pri najavi uvođenja depozitnog sistema, naručili studiju konsultantske kuće Eunomia. Zaključak ove studije ide u prilog uvođenju depozitnog sistema jer bi se, kako se navodi, smanjila količina ambalažnog otpada sa 37.000 tona na 5.000 tona. Otvorilo bi se i 1.270 novih radnih mesta.

EPR ili depozitni sistem

Kako za portal eKapija kaže direktor za održivi razvoj u NALED-u Slobodan Krstović, depozitni sistem treba da bude nadogradnja i dopuna sistema produžene odgovornosti proizvođača (EPR) koji podrazumeva da građani razvrstavaju ambalažni otpad u posebne kante kako bi se efikasnije reciklirao, dok kod depozitnog sistema, ambalažu odlažu u posebne mašine u prodavnicama ili na nekim drugim lokacijama i za to dobijaju nazad deo novca.

“Preporuka studije je da bi za Srbiju najbolje bilo, što se tiče opsega materijala koji ulazi u depozitni sistem, da on obuhvati PET boce, aluminijumske limenke, staklenu ambalažu, kao i kartone – zapremine u opsegu od 50ml do 3l. Preporučena vrednost depozita od pet dinara (naknada koju potrošač dobija nazad kada preda ambalažu) bi bila paušalna i podložna reviziji”, kaže Slobodan Krstović.

Prema njegovim rečima, uvođenje depozitnog sistema u Srbiji ide u prilog apsolutno svima. Reč je, kako kaže, o izuzetno efikasnom sistemu koji u prve tri godine dostiže procente sakupljanja preko 90 odsto, i to veoma čistog materijala koji gotovo u potpunosti može da se iskoristi za reciklažu i dalju upotrebu u formi novih pakovanja. S druge strane, kako navodi, sistem produžene odgovornosti proizvođača maksimalno može dostići 80 odsto u vrlo efikasno uređenim sistemima.

“Dobro osmišljen depozitni sistem može da doprinese da se udvostruči trenutna stopa reciklaže. Bitno je razraditi sistem u svim detaljima na vrlo transparentan način i uz uključenost svih aktera kojih se taj sistem tiče. Ostaviti dovoljno vremena da se svi za njega pripreme, jer on podrazumeva dodatna ulaganja i u procesu proizvodnje, ali i kasnije u samom sprovođenju prilagođavanja u sektoru maloprodaje”, kaže Krstović.

PKS upozorava da bi uvođenje depozitnog sistema građane koštalo 1,1 milijardu evra

U Privrednoj komori Srbije slažu se da je potrebno povećati stepen reciklaže i ponovne upotrebe ambalaže, ali upozoravaju da bi uvođenje depozitnog sistema građane koštalo 1,1 milijardu evra. Rukovodilac Centra za cirkularnu ekonomiju PKS Siniša Mitrović kaže za portal eKapija da su efekti depozitnog sistema u pojedinim zemljama bili i porast maloprodajnih cena od preko 30 odsto za pojedine kategorije proizvoda.

“Udeo ambalažnog otpada u ukupnom otpadu koji se proizvede u Srbiji je oko 14 odsto, od čega je samo jedan deo ambalaža koja bi bila obuhvaćena sistemom prikupljanja kroz depozit. Za prikupljanje i reciklažu ostalih tipova ambalaže potrebne su dodatne investicije. Potrebno je unaprediti postojeći sistem upravljanja ambalažnim otpadom u Srbiji i to dodatnim ulaganjem u postojeći sistem produžene odgovornosti proizvođača od oko 200 miliona evra u narednih 10 godina, što će obezbediti prikupljanje i reciklažu oko 64 odsto ambalažnog otpada (trenutni cilj u EU je 65 odsto)”, navodi Mitrović.

Nedostaci Zakona o ambalaži i ambalažnom otpadu

Prema njegovim rečima, iskustvo u dosadašnjoj primeni Zakona o ambalaži i ambalažnom otpadu pokazalo je niz nedostataka, čije su posledice dalekosežne.

“Posledice su nedovoljno razvijena infrastruktura i izgubljene investicije od 90 miliona evra, gubitak mogućnosti zapošljavanja 7.000 – 10.000 radnika, zatrpavanje deponija ambalažnim otpadom, uvoz ambalažnog otpada iz zemalja u okruženju iznosi 20.000 tona godišnje, odnosno 10 miliona evra. Zbog toga je potrebno pristupiti redefinisanju ili izradi novog zakona”, poručuje Mitrović.

Time bi se, kako navodi naš sagovornik, više nego udvostručio broj recikliranih komada ambalaže za piće sa depozitima, smanjilo odlaganje u smeće i bacanje ambalaže na oko petinu trenutne količine i smanjio otpad procenjen na 553 milona evra godišnje. 

“Važno je da promene koje uslede obuhvate sve bitne aspekte funkcionisanja sistema, kako bi se podigla efikasnost i transparentnost u ovoj oblasti, a sve u otvorenom i transparentnom dijalogu sa industrijom pića, trgovinom i građanima”, kaže Mitrović.

Da deo problema leži u Zakonu o ambalažnom otpadu, veruje i Krstović koji podseća da smo 2020. godine bili na korak od uvođenja depozitnog sistema kada je izmenama Zakona o ambalaži bilo predviđeno uvođenje depozitnog sistema, ali bez dalje razrade glavnih elemenata.

“To je predstavljalo problem, kako za proizvođače i punioce pića, tako i za sektor maloprodaje jer se nije znalo na koji način svi oni treba da se pripreme da bi sistem uspešno funkcionisao. Zakonodavac je ostavio prostor da se detalji sistema uređuju kada se sistem već uspostavi i to je bio osnovni kamen spoticanja. Međutim, desilo se potpuno zatišje u zakonodavnoj aktivnosti usled pandemije Covida 19, u međuvremenu je došlo i do smene na čelu nadležnog ministarstva”, objašnjava Krstović.

Šta kažu građani?

Istraživanje Centra potrošača Srbije (CEPS) sprovedeno krajem prošle godine pokazalo je da čak 85 odsto ispitanika doživljava mehanizam depozita kao dobar način da se podstakne reciklaža. Ipak, u slučaju da proizvod koji redovno kupuju poskupi kao posledica ulaska u sistem depozita, 40 odsto ispitanika bi prestalo da ga kupuje. To je, kako navodi CEPS, jedan od ključnih razloga zašto bi sistem depozita morao da bude jednako primenjen na svu jednokratnu ambalažu. U protivnom, ambalaža koja se nalazi van depozitnog sistema mogla bi da postane novi izbor potrošača.

Reciklomati koji su su postavljeni u nekoliko gradova Srbije takođe pokazuju da građani žele da recikliraju ambalažu kada su za to motivisani. Krstović podseća da trenutni procenti recikliranja ambalažnog otpada dolaze mahom od privrede i da je neophodno u njih uključiti građane.

“Depozitni sistem bi omogućio građanima da im reciklaža postane mnogo dostupnija nego što je to slučaj sada. Prema podacima iz Studije, procenjuje se da samo 28 odsto stanovnika ima pristup uslugama recikliranja. NALED je, kroz svoje projekte u kojima su se direktno lokalnim samoupravama donirali kontejneri za reciklažu ambalaže i gde se kontinuirano radilo sa građanima na podizanju svesti, potvrdio da su građani spremni i da žele da recikliraju kada im se za to obezbede uslovi. Infrastruktura za povraćaj ambalaže u okviru depozitnog sistema bi dodatno približila građanima ideju o reciklaži, bila dostupna na prometnim mestima i direktno građanima obezbeđivala da vrate deo novca koji su dali za proizvod u ambalaži koja je deo depozitnog sistema”, objašnjava Krstović.

Siniša Mitrović se osvrće na 3.500 divljih deponija na kojima, prema procenama Privredne komore Srbije “sahranimo” preko 50 miliona evra reciklabilnih materijala koji se ponovo mogu upotrebiti. Paradoks je i da uvozimo materijale koje bismo sami mogli reciklirati. 

“Prema postojećim kapacitetima, Srbiji nedostaje 50.000 tona lomljenog ambalažnog stakla za potrebe industrije reciklaže, a svakodnevno uvozimo ogromne količine staklene ambalaže i trošimo značajna sredstva i devize, umesto da jačamo domaću industriju jer je lomljeno staklo materijal koji se neograničeno može reciklirati. Isto je i sa plastičnim materijalima, gde se beleži uvoz za potrebe domaće reciklažne industrije, jer naša komunalna infrastruktura nema primarnu selekciju otpada i veliki je gubitak reciklabilnih materijala”, upozorava Mitrović.

 Ko upravlja sistemom – država ili privreda

Osim pitanja koje vrste ambalaže bi trebalo da obuhvati depozitni sistem, otvoreno je pitanje i ko njime treba da upravlja. Zakonom o ambalaži i ambalažnom otpadu predviđeno je da Vlada propisuje vrste jednokratne ambalaže za koje se uspostavlja depozitni sistem. Takođe, Vlada određuje način funkcionisanja tog sistema, visinu depozita i način naplate. Ipak, NALED se poziva na studiju Eunomije koja preporučuje da sve vodi industrija koja bi i finansirala ceo sistem.

“Država u takvom sistemu ima regulatornu i nadzornu ulogu. Takvi sistemi u svetu bolje funkcionišu u svim aspektima sistema i Srbija ne bi trebalo da bude izuzetak u tom smislu”, kaže Krstović.

Kako je u svetu – neophodne inovacije u pakovanjima

Inače, usvajanje depozitnog sistema ne ide glatko ni u drugim zemljama. Prema informacijama nevladinih organizacija, bar 10 zemalja EU planira tranziciju na depozitne sisteme u narednim godinama.

U Nemačkoj sve radnje koje prodaju pića imaju obavezu da preuzmu ambalažu i da vrate depozit mušteriji, nezavisno od toga da li je piće kupljeno baš u tom objektu. Depozit za plastične flaše je prilično visok, 0,25 evra. Depozit za staklene boce je znatno niži – između 0,08 i 0,15 evra.

U Danskoj, vrednost depozita zavisi od veličine i materijala flaše. U Belgiji se plastične boce prikupljaju u domaćinstvima zajedno sa drugim plastičnim otpadom, dok se staklene flaše moraju odneti na određeno mesto. Iako nema depozita za staklene boce, Belgija ima visoku stopu recikliranja stakla.

Inovacije u pakovanjima su neophodne, slažu se stručnjaci, a jedna od ideja je da se podstiče upotreba staklenih flaša umesto plastičnih, mada i ta ideja ima protivnike zbog toga što je proizvodnja stakla za jednokratnu upotrebu pričično invazivna po pitanju emisija. Stručnjaci predlažu i standardizovane staklene flaše koje bi olakšale ponovnu upotrebu jer bilo koji brend može da ih preuzme, opere i ponovo upotrebi.

Cilj Evropske unije za 2025. godinu je da 65 odsto ambalaže bude reciklirano, a specifični ciljevi za staklo i metal postavljaju lestvicu nešto više, na 70 odsto, dok je cilj za plastiku 50 odsto.

Izvor: eKapija