Dekarbonizacija i rasterećenje saobraćaja, naročito gradskog, važna je stavka koju treba ispuniti na putu prema zdravijoj planeti. Jedna od mera jeste prelazak sa vozila koja pokreću fosilna goriva na ona koja imaju električni pogon. Pored toga, širom sveta promovišu se i alternativna prevozna sredstva, poput bicikla, kako bi se saobraćaj rasteretio, ali i zbog još jednog problema – litijumskih baterija. Jedna od najvećih kritika ovakvih vozila jesu upravo ove baterije, čija proizvodnja zahteva iskopavanje litijuma, čime se degradiraju, između ostalog, prirodna staništa. Tu treba pomenuti i način na koji se napajaju ove baterije, jer se koriste električnom energijom koja se i dalje najčešće dobija upotrebom uglja i drugih energenata koji nisu ekološki prihvatljivi.
Prethodno pomenuto predstavlja problem i kada je reč o alternativnim prevoznim sredstima, kao što je električni bicikl. Iako bi ekološki najbolje bilo koristiti običan bicikl koji se pokreće samo ljudskom snagom, promovisanje ovakvog načina prevoza – svakodnevno, ipak je praktičnije uz elektirčni bicikl. Kao i druge baterije, i ove se proizvode od litijuma i pune električnom energijom koja se dobija iz energenata loših po životnu sredinu.
Sedam godina istraživanja kojem je bilo posvećeno jedno preduzeće, dovelo je do otkrića koje rešava gore napisane probleme. Kada postavite pitanje kako, oni odgovaraju jednostavno i lako – ljudska energija jedini je izvor napajanja ovog bicikla.
Pi-POP bicikl, dizajniran je na način da se ponaša kao električni, ali ono što ga razlikuje jeste to što ne sadrži litijumske baterije, a nije mu potrebno ni punjenje električnom energijom. Naime, reč je o superkondenzatorima koji su ugrađeni u bicikl sa funkcijom brzog skladištenja i oslobađanja energije.
Kako radi?
Kao što sam rekla, jedini izvor energije jeste čovek, a evo i detaljnijeg objašnjena. Postoji nekoliko različitih terena za vožnju – ravnica, uzbrdica i nizbrdica. Zamisao je da čovek, okretanjem pedala, pokreće bicikl na lakšim površinama, odnosno ravnici, nizbrdici i prilikom kočenja. Upravo tada se okretanjem pedala proizvodi energija koju superkondenzatori skladište, kako bi mogla da se iskoristi u trenutku kada je potrebna. To znači da prilikom kretanja po težem terenu kao što je uzbrdica ili jednostavno u momentu kada se čovek umori od okretanja pedala, prethodno proizvedena i uskladištena energija počinje da se oslobađa.
Koje su prednosti?
Kako se bicikl puni tokom same vožnje, moguće je da u svoju avanturu krenemo sa nižim postotkom baterije nego što ćemo završiti vožnju. Ova informacija mi je bila veoma interesantna, jer je u potpunosti drugačija od načina punjenja električnog bicikla. Ukoliko smo prethodnog dana vozili više uzbrdo, u novom danu ćemo startovati sa nižim postotkom baterije. Međutim, ako tog dana budemo više vozili ravnim putem ili nizbrdicom, kući ćemo se vratiti sa punijom baterijom.
Kao drugu prednost, navela bih životni vek superkondenzatora, koji je znatno duži nego kod baterija. Podatak koji sam pronašla na njihovom sajtu pokazuje da je broj ciklusa punjenja/pražnjenja i do nekoliko stotina hiljada puta, dok je kod baterija uglavnom reč o nekoliko hiljada.
Treća prednost jeste materijal od kojeg je sastavljen superkondenzator, osvrćući se na problem litijuma kod baterija. Dakle, ovu tehnologiju čini aluminijum, ugljenik, celuloza, polimer i drugi materijali koji se relativno lako obrađuju, upravo birani kako bi se smanjio ekološki otisak.
Da je ovaj blog posvećen avanturističkim doživljajima, kao što su oni ekstremniji planinarski, ova tehnologija imala bi veliku manu. Naime, kapacitet skladištenja energije je mnogo manji nego kada je reč o baterijama, a uzimajući u obzir da se energija troši prilikom vožnje uzbrdo, superkondenzator bi se veoma brzo ispraznio. Ipak, fokus današnje priče jeste na gradskoj vožnji, koja uglavom nije toliko brdovita, zbog čega sve prethodno navedeno ide u korist ovoj novoj tehnologiji.
Možda bih u zaključku trebalo da napišem da ne mogu da dočekam da se i na našem tržištu pojavi neki Pi-POP bicikl, ali u našim gradovima i dalje prvenstveno treba raditi na infrastrukturi. Da je ona dobra, sigurna sam da bi se povećao broj biciklista, čak i onih koji poseduju sasvim obične bicikle. Kako se približavaju novogodišnji praznici, jedna želja za narednu godinu bila bi da se našim gradovima protegnu i nove biciklističke staze, a za onu narednu možemo da sačuvamo želju – nove tehnologije ovog prevoznog sredstva.
Katarina Vuinac
