Energetski portal, kao medij koji želi da doprinese rodnoj ravnopravnosti i inkluzivnosti žena u sektor zelene energije, odlučio je da podrži kampanju promocije uspešnih žena koje sprovodi Udruženje Obnovljivi izvori energije Srbije uz podršku Ambasade Kanade u Srbiji. U narednom periodu objavljivaćemo intervjue koje Udruženje OIE SRBIJA realizuje u okviru projekta „Put do većeg učešća žena u sektoru OIE“ sa ciljem da podstakne mlade devojke i žene da se obrazuju i karijernu šansu potraže u sektoru OIE.
Dr Sanja Petrović je rukovodilac biroa za ekologiju, ekonomiju i elektroenergetske analize u kompaniji Energoprojekt ENTEL, inače redovnog člana OIE SRBIJA, a time i članica Zelene ženske mreže, radnog tela Udruženja koje za cilj ima da poveća udeo žena u sektoru obnovljivih izvora energije.
Udruženje OIE SRBIJA, u saradnji sa Ambasadom Kanade u Srbiji i Crnoj Gori, realizuje projekat pod nazivom “Put do većeg učešća žena u sektoru obnovljivih izvora energije”. Promotivnu kampanju započinjemo profesionalnom i životnom pričom dr Sanje Petrović, koja je diplomirala i doktorirala na Mašinskom fakultetu u Beogradu, dok je master studije završila u Hamiltonu u Kanadi. Skoro dve decenije je zaposlena u Entel Energoprojektu, a poslednjih osam godina vodi biro za zaštitu životne sredine, ekonomiju i elektroenergetske analize. Profesionalni doprinos dala je tokom realizacije VE Čibuk 1, najvećeg vetroparka u Srbiji, a uključena je i u realizaciju VE Kostolac, prvog državnog vetroparka. Dovoljno razloga da svojom ličnom i profesionalnom pričom otvori serijal tekstova o uspešnim ženama. Logično, prvo smo je pitali zašto je baš Kanadu izabrala za akademsko usavršavanje:
Dr Sanja Petrović: Zašto Kanada? Mnogo je razloga. Jedan od osnovnih bila je činjenica da je Kanada država koja je u vreme kada sam završavala osnovne studije na Mašinskom fakultetu u Beogradu pružala fantastične mogućnosti za nastavak školovanja u oblasti inženjerstva, sa velikim brojem naučno-istraživačkih programa koji su sprovođeni u saradnji sa privredom i veoma često upravo inicirani od strane kompanija koje su težile da u svoje proizvodne procese unesu određena poboljšanja i inovacije. Taj koncept istraživačkog rada u cilju praktične i konkretne primene za mene je bio posebno privlačan imajući u vidu da je u Srbiji tada, a ne mogu reći da je značajno drugačije ni sada, bilo veoma malo praktičnog rada na fakultetima; primat je davan izučavanju fundamentalnih naučnih postulata i generalno teorijskom radu. Sve to naravno ima veze sa finansijskim sredstvima koja su neophodna za sprovođenje bilo kakvog naučnog istraživanja ili eksperimentalnog rada, a koja su Srbiji uvek nedostajala. Moj odlazak u Kanadu počeo je, dakle, radoznalošću i mladalačkom ambicijom, slanjem prijava na nekoliko kanadskih univerziteta i dobijanjem ponude za magistarske studije i istraživački rad u oblasti koja me već je od samog starta fascinirala, a koja se odnosila na izučavanje fenomena prenosa toplote Marangoni konvekcijom koja svoju potencijalnu primenu može naći u mikrogravitacijskoj sredini, dakle u svemiru. Sada to zvuči pomalo smešno, ali tada je to izgledalo kao put ka ostvarenju dečjeg sna o putovanju i izučavanju svemira, kao nečeg većeg, grandioznijeg i impresivnijeg od svega što nas na Zemlji okružuje. I tako je Univerzitet McMaster u kanadskom gradu Hamiltonu, kod Toronta, inače međunarodno priznat po visokom kvalitetu inženjerskih studija, dobio novog stipendistu na katedri za istraživanje termičkih procesa i strujanja fluida.
Koncept mog studiranja podrazumevao je da svoje klasične studije koje se zasnivaju na praćenju i polaganju ispita, dopunim i originalnim eksperimentalnim radom, osmišljavajući aparaturu i program istraživanja koji će omogućiti da na kraju svoja saznanja pretočim u odgovarajući magistarski rad. Samostalan eksperimentalan rad je predstavljao novo i na momente veoma stresno iskustvo, jer je zahtevao veštine kojima nisam do tada vladala, izazove sa kojima se nisam suočavala, a koji su podrazumevali snalaženje u raznim nepredvidivim situacijama na koje nailazite tokom laboratorijskih istraživanja. Bilo je naravno i puno anegdota koje danas, gledano iz ove perspektive, sećanja čine posebno dragocenim. Moje aktivnosti na pomenutom magistarskom programu obuhvatale su i angažovanje kao asistenta na Katedri za prenos toplote u okviru Mašinskog fakulteta na kom sam studirala, gde sam imala priliku da direktno sarađujem sa studentima po pitanju razumevanja fenomene prenosa toplote, sprovođenja pokaznih eksperimentalnih vežbi, ali i provera znanja, generalno uživajući u radu sa radoznalim mladim ljudima koji su bili iskreno fascinirani demonstracijama različitih fenomena prenosa toplote koje su imali priliku da vide. Na taj način, Kanada je za mene u inženjerskom smislu bila prozor u praktičnu primenu ranije osvojenih znanja, primakavši me korak bliže inženjerskom načinu razmišljanja i praktičnom rešavanju inženjerskih problema. Predivno je bilo raditi na fakultetu koji je opremljen savremenom opremom i uživati u saradnji sa kolegama iz različitih delova sveta. U onom ljudskom smislu, Kanada je na mene takođe uticala na divan način, omogućivši mi da se iz prve ruke uverim da su Kanađani dobronamerni, optimistični i neposredni ljudi, radoznali i otvoreni za upoznavanje sa ljudima različitog porekla i kulturnog nasleđa, sa uvek spremnim osmehom čak i za običnog prolaznika. Veliki su poštovaoci i ljubitelji prirode, što je i očekivano imajući u vidu prirodne lepote kojima se Kanada odlikuje. U sećanju su mi do danas ostali jesenji prizori i prelepe slike prirode koja se menja sa smenom godišnjih doba. Tokom svog boravka imala sam priliku da upoznam samo Ontario, ali sam dosta slušala i o ostalim delovima zemlje koji su ostali u planu za posetu nekih narednih godina, kada se ukaže prilika i kada se kockice slože.
Pročitajte još:
Kako ste kao mlada žena odlučili da studirate Mašinski fakultet za koji se devojke ne odlučuju tako često?
Dr Sanja Petrović: Da budem iskrena, Mašinski fakultet nije bio moj jedini izbor, to je više bio sticaj okolnosti u određenom životnom trenutku. Razmatrala sam paletu najrazličitijih mogućih opcija kada sam odlučivala u kom smeru dalje ići sa obrazovanjem: od arhitekture, preko žurnalistike, matematike, elektrotehnike. Prilično široko i šareno, priznajem, što na neki način možda odslikava i moju prirodu koja je uvek težila svestranosti, širim sagledavanjima, nikada samo jednoj, sigurnoj opciji. Ipak je na kraju ljubav prema matematici, ali i želja da se steknu neka praktična znanja koja bi možda mogla biti od značaja u kasnijoj profesionalnoj karijeri, presudila da to bude mašinstvo. Tačno je da u to vreme nije bilo mnogo devojaka na fakultetu, ali se to vremenom značajno izmenilo. Mašinstvo danas ne predstavlja asocijaciju samo na proizvodno mašinstvo, mašine i alate za obradu metala i predmete koji se tradicionalno dovode u vezu sa jačim polom. Sa druge strane i naše društvo više nije isto, ili se barem nadam da smo tu ostvarili značajne pomake, podela među polovima više nije tako striktna i jasno izražena kao ranije. Na Mašinskom fakultetu, kao i na ostalim tehničkim fakultetima, postoji veliki broj izbornih predmeta koje buduće koleginice mogu odabrati u skladu sa svojim afinitetima ili planovima, na taj način usmeravajući svoje obrazovanje u pravcu u kom žele. Ono što je takođe od uticaja je i kasniji karijerni put koji može biti i značajno drugačiji od onog osnovnog, akademskog. Pogledajte moj primer: posle osnovnih studija u oblasti termotehnike i pomenutih magistarskih u fundamentalnim oblastima prenosa toplote, moje prvo zaposlenje nakon studija odvelo me je u oblast zaštite životne sredine kojom nikada nisam pomislila da bih se mogla baviti. U to vreme oblast zaštite životne sredine nije bila tako razvijena, tako važna, tako dobro prepoznata kao danas. Dok sada na svim tehničkim fakultetima imamo smerove koji izučavaju ovu važnu oblast ekologije, ranije je to zaista bila retkost, tako da sam svoje pionirske korake u svetu u kom sam ostala do danas pravila tek po završetku studija, radeći na analizama uticaja rada termoenergetskih i elektroenergetskih postrojenja na životnu sredinu i primeni mera usmerenim ka smanjenju zagađenja i njegovom održavanju u granicama propisanim merodavnom zakonskom regulativom. Drago mi je da danas zaštita životne sredine predstavlja dobro prepoznat termin u širokoj javnosti, što smatram za dobar početak puta ka boljoj i zdravijoj budućnosti, ali je od presudnog značaja da i svakodnevno ponašanje pojedinca uvek bude usmereno ka ostvarivanju čistijeg i zdravijeg okruženja. Pobornik sam lične odgovornosti u svemu što radimo i mislim da sa mladim generacijama treba još više raditi na značaju ličnih izbora u svakodnevnom životu i kumulativnom efektu individualnih aktivnosti koji će jedno društvo odvesti ka boljoj i zdravijoj budućnosti. Srbija još dosta mora da radi na tom polju, iako mislim da se stanje popravlja.
Doktorirali ste takođe na Mašinskom fakultetu?
Dr Sanja Petrović: Doktorske studije su nastale iz želje da zaokružim svoj obrazovni put, a da opet zakoračim dalje u oblast ekologije, ekoloških goriva i obnovljivih izvora energije. Kao termičar po osnovnom obrazovanju, odabrala sam istraživanje mogućih unapređenja peći i kotlova na pelet, kao malih grejnih jedinica koje se koriste u sektoru široke potrošnje i koje u Srbiji mogu biti dobra opcija za zamenu individualnih grejnih uređaja manje efikasnosti i lošijih ekoloških karakteristika. Ponovo sam se vratila u laboratoriju i u saradnji sa mojom mentorkom, profesorkom Dragoslavom Stojiljković sa Mašinskog fakulteta u Beogradu, divnom damom i vrsnim stručnjakom u oblasti biogoriva, uspela da ovaj poduhvat uspešno zaokružim. Period doktorskih studija bio je veoma izazovan period u mom životu, jer je paralelno sa istraživačkim radom trebalo žonglirati različite poslovne, ali i porodične obaveze. Sada kada pogledam unazad, ostvareno smatram značajnim ličnim uspehom, koji, moram priznati, nije bilo lako postići.
Na kojim projektima iz oblasti obnovljivih izvora energije ste radili u Srbiji?
Dr Sanja Petrović: Kao neko ko se bavi pitanjima zaštite životne sredine skoro dvadesetak godina, moje profesionalno angažovanje prirodno je bilo više okrenuto ka velikim zagađivačima, a to su svakako termoenergetska postrojenja. Pored toga, pitanja energetske efikasnosti, kojima sam se takođe intenzivno bavila, predstavljala su prirodnu dopunu ekološkim pitanjima, jer je racionalna upotreba energije u Srbiji do danas ostala tema bez konkretnijeg epiloga. Bila sam u timu koji je radio na obuci prve grupe opštinskih energetskih menadžera u Srbiji i ono što mi je posebno drago, aktivno učestvovala u tzv. SEEP (Serbian Energy Efficieny Project) projektu u okviru koga je 90 škola, bolnica i ustanova socijalne zaštite širom Srbije prošlo kroz program energetske sanacije. Pomenuti projekat, finansiran od strane Svetske banke, do danas ostaje jedan od najvećih projekata energetske efikasnosti koji je realizovan u našoj zemlji.
Angažovanje u oblasti sagledavanja ekoloških aspekata izgradnje energetskih kapaciteta zasnovanih na korišćenju obnovljivih izvora energije započela sam aktivnostima sada već daleke 2004. godine, kada smo prvi put analizirali mogućnost izgradnje vetroelektrane u regionu Vlasine, u istočnoj Srbiji. Svakako treba izdvojiti i ekološka sagledavanja u okviru izrade dokumentacije za izradnju VE Čibuk u regionu Kovina, koja sa 158 MW instalisane snage do danas ostaje najveća izgrađena vetroelektrana u Srbiji. Trenutno su u toku aktivnosti na izgradnji VE Kostolac koja će predstavljati prvu vetroelektranu u Srbiji koja će biti u vlasništvu Elektroprivrede Srbije, a samim tim i prva elektrana na obnovljive izvore energije koju gradi ovo javno preduzeće.
Već više od 10 godina sam na poziciji Rukovodica biroa u okviru koga se razmatraju ne samo ekološki, već i ekonomski i elektroenergetski aspekti izgradnje i integracije novih energetskih kapaciteta u elektroenergetski sistem, tako da moje kolege i ja imamo priliku za analiziramo gotovo sve ključne elemente koji utiču na odluku investitora da li će ići u realizaciju nekog energetskog projekta ili ne. Ne umanjujem značaj tehničkih aspekata ovakvih odluka, ali danas se čini da se sa tehničke strane gotovo sve može izvesti, na jedan ili drugi način, samo je pitanje po kojoj ceni.
Žene brojčano nisu dominantne u energetskom sektoru, pa ni u sektoru obnovljivih izvora energije. Da li ste se ikada osećali inferiorno u svom poslu zbog polne pripadnosti?
Interesantno i važno pitanje. Moram da priznam da sam kao mlada ženska osoba imala negativna iskustva tokom intervjua za posao na početku svoje karijere, kada sam se susretala sa neprimerenim komentarima potencijalnih poslodavaca da obrazovanje koja sam izabrala nije nešto čime bi dame trebalo da se bave i da je to oblast koja je primerenija muškarcima. Takvi komentari mogu izuzetno loše delovati na samopouzdanje mlade osobe i predstavljaju, moram reći, maliciozan način da se mlada ženska osoba obeshrabri. Čini mi se da je ova neravnopravnost bila izraženija dok smo imali dominaciju konvencionalne termoenergetike, zasnovane na uglju kao osnovnom energentu, koja je smatrana prljavom i koja je u svesti ljudi tradicionalno dovođena u vezu sa poslovima koji su namenjeni muškarcima. Sa druge strane, čini mi se da je znatno drugačije u sektoru obnovljivih izvora, posebno vetro i solarnih elektrana, jer su tehnologije generisanja energije čistije, pa je samim tim i percepcija šire javnosti manje sklona generalizacijama po pitanju očekivanog učešća nekog od polova. Pomenuta razlika svakako se uočava i u poslovnom svetu, gde veoma često kao nosioce razvoja projekata iz oblasti obnovljivih izvora srećemo dame, dok to gotovo nikada nije slučaj kada je u pitanju konvencionalna energetika.
Na ličnom planu, veliko je zadovoljstvo raditi u kolektivu u kome se neguje polna ravnopravnost. U Energoprojekt Entelu, preduzeću u kom radim, a koje se bavi kako konvencionalnom energetikom, tako i onom iz obnovljivih izvora energije, veliki je broj žena na rukovodećim pozicijama. Mislim da je to fantastično i da daje dobar primer mladim koleginicama da svoj karijerni put mogu slobodno planirati uz saznanje da na njemu neće biti prepreka koje bi se zasnivale na rodnoj neravnopravnosti. Činjenica da u Srbiji danas postoji veliki broj inicijativa za rodnu ravnopravnost, uključujući i inicijativu Udruženja OIE za uspostavljanje Zelene ženske mreže, govori u prilog tome da je tema i dalje aktuelna i da još uvek nismo dostigli stadijum kada će rodna ravnopravnost biti normalan i uobičajen deo društvenog poretka koji će se podrazumevati i koji neće zahtevati posebno razmatranje ili promovisanje.
Kako biste ohrabrili mlade devojke da upišu neki od tehničkih fakulteta koji će ih voditi do inženjerskih zvanja i poslova u sektoru energetike?
Dr Sanja Petrović: Mislim da devojkama koje žele da studiraju neki od tehničkih fakulteta ne treba ohrabrenje, verujem da su to sve samouverene mlade dame kojima dobro idu prirodne nauke i koje su svesne činjenice da studiranje tehničkih fakulteta nije lako, da zahteva dosta rada i upornosti, ali da donosi i osećaj velikog zadovoljstva nakon uspešnog završetka studija. Ne treba zaboraviti da rad u kapitalno važnoj infrastrukturnoj oblasti kao što je energetika omogućava svim učesnicima da budu deo globalno važne priče, da sarađuju sa kolegama iz celog sveta, jer energetika nije tema lokalnog karaktera, već globalni izazov sa kojim ćemo se zajednički suočavati u decenijama koje dolaze, posebno u svetlu problematike klimatskih promena i napora za očuvanje načina života na koji smo navikli. S tim u vezi veliki su potencijali za razvoj karijere u sektoru energetike u kom uvek imamo manjak stručnjaka i iskrenih entuzijasta posvećenih očuvanju okruženja i održivom razvoju. Ambiciozni ciljevi koje su Evropa i ostali delovi sveta usvojili u pogledu dostizanja ugljenične neutralnosti do 2050. godine svakako ukazuju na to da se mogu očekivati velike investicije u sektor energetike, što sa druge strane za mlade ljude znači mogućnost stabilne karijere i interesantnih i izazovnih projekata. Potrebno je naglasiti da rad u sektoru energetike mladim koleginicama pruža mogućnost da se bave kapitalno važnom granom privrede, koja predstavlja pokretač ili kočnicu svih ostalih privrednih delatnosti, čega postajemo posebno svesni u trenucima kada energije nema dovoljno.
Da li poslednjih godina vidite pojačano interesovanje mladih žena za sektor energetike i OIE ili smatrate da svi treba više da radimo na unapređenju principa rodne ravnopravnosti i učešću žena u sektoru energetike, a naročito OIE?
Dr Sanja Petrović: Rekla bih da je poslednjih godina primetan porast interesovanja mladih koleginica za oblast energetike, ali se čini da je to više rezultat aktuelnosti same teme, pre nego posledica nekih konkretnih aktivnosti na većem uključivanju mladih žena u sektor o kom pričamo. Smatram da su sve aktivnosti usmerene ka boljem položaju žena u našem tradicionalno patrijarhalnom društvu potrebne i opravdane i uvek ću ih bezrezervno podržati i doprineti njihovoj realizaciji. Ali, sa druge strane, na nama ženama je obaveza da ukazano poverenje opravdamo kvalitetom i profesionalnošću, jer se borimo za jednaki, a ne povlašćeni status, za ravnopravne, a ne privilegovane šanse da pokažemo snagu našeg intelektualnog kapitala. A imajući u vidu da znanje predstavlja najvažniji kapital u savremenim uslovima stvaranja materijalnih vrednosti, jasno je da se opet vraćamo na poznatu činjenicu da ulaganjem u znanje ulažemo u sigurnu budućnost. U današnjem, ali i budućem svetu digitalizacije i automatizacije proizvodnih procesa jasno je da će intelektualne veštine imati najveću vrednost, pa se može očekivati da će rodna pripadnost postajati sve manje značajna, a da će na tržišnoj utakmici pobeđivati oni koji imaju bolje ideje i načine za njihovu realizaciju, bez obzira na rodnu pripadnost. Nemam nikakve sumnje da će u takvim okolnostima dame pokazati da su na visini zadatka i da će iskoristiti šanse koje im budućnost pruža. Moraju biti hrabre, posvećene, odlučne i verovati da je budućnost u njihovim rukama. Radujem se i unapred me čini ponosnom svaki uspeh koleginica zasnovan na znanju, trudu i posvećenosti putu ka boljoj budućnosti svih nas.
Izvor: OIE Srbija
