U petak, 13. decembra, u hotelu Holiday Inn u Beogradu, u organizaciji Beogradske politehnike, održan je Peti naučno-stručni skup „Politehnika“ u okviru koga su učesnici u pet različitih sekcija razgovarali o dizajnu, bezbednosti i zdravlju na radu, menadžmentu kvalitetom, grafičkom inženjerstvu i životnoj sredini i održivom razvoju.
Kada je reč o poslednjoj celini, zainteresovani naučnici, stručnjaci, predstavnici relevantnih institucija i preduzetnici su pokušali da dođu „zajedno do održivih razvojnih rešenja“, kako je i glasio naziv okruglog stola u kom su uzeli učešće, odnosno da u skladu sa postojećim stanjem životne sredine i savremenim konceptom održivog razvoja, teoretskim i praktičnim znanjima doprinesu poboljšanju domena zaštite životne sredine. Predsedavala je Vesna Alivojvodić sa Beogradske politehnike.
Na samom početku sastanka, profesorka Anđelka Mihajlov je predstavila Ciljeve održivog razvoja i Agendu 2030 iz perspektive životne sredine i korišćenja životnih resursa, obezbeđujući temelje za buduću raspravu.
Vođen idejom da se cirkularna ekonomija prilagođava lokalnim prilikama, Viktor Simončić, nezavisni konsultant za zaštitu životne sredine iz Hrvatske, se najpre osvrnuo na to zašto ne mogu svi jednako da pruže u njenoj realizaciji. „Pogledajte koliko su primanja po glavi stanovnika različita u svetu! Je l’ mogu onaj koji ima 100.000 i onaj koji ima 15.000 da finansiraju preduzimanje istih mera? Najsiromašnija regija u Bugarskoj i najbogatija regija u Ujedinjenom Kraljevstvu, negde u Londonu, su između 30 i 40 odsto različiti. Kada Evropska unija donosi standarde, za sve donosi iste“, podsetio je i dodao da su, na sličan način, Niš i neko obližnje selo, zapravo, dva sveta.
Simončić je skrenuo pažnju da bi se u primeni reciklaže, kao jednog od segmenata cirkularne ekonomije, trebalo pripaziti da se kroz transport sirovina u atmosferu ne ispusti više gasova sa efektom staklene bašte u poređenju sa dobijenom koristi. „Izračunao sam, i do sada me niko nije demantovao, da će emisije gasova sa efektom staklene bašte u upravljanju otpadom u Hrvatskoj sa 2 miliona tona porasti na 5 miliona tona, zato što se insistira na tri kante za razdvajanje smeća“, istakao je on i zapitao se da li je to održivo. „Ekvivalent ugljen-dioksida je roba! Tona košta 24 evra, a očekuje se da će cena skočiti na 100 evra. Jedna ili tri kante? Ako dodatna tri miliona tona emisija pomnožite sa 24, videćete kolike ste novca izgubili“, kazao je.
Simončić izlaz vidi u upotrebi alternativnih goriva i objedinjavanju javnog i privrednog sektora, a početak smešta na lokalni nivo i „krojenje“ modela po tamošnjim potrebama i mogućnostima. Glavnu ulogu prepušta državi koja je tu da, po Simončićevim rečima, diktira uslove i preuzima organizaciju procesa.
Pročitajte još:
Rukovodilac Centra za cirkularnu ekonomiju u Privrednoj komori Srbije Siniša Mitrović je govorio, kako je sam to rekao, iz nekog drugog ugla s fokusom na nepredviđene posledice. „Eksternalije su mnogo veći trošak! Gotovo 7 milijardi evra gubitaka usled ranjivosti na klimatske promene, 10,2 odsto bruto domaćeg proizvoda za zdravstvo, 350 hiljada invalida, 300 miliona evra rashoda zbog bolovanja godišnje, više od 300 miliona evra na požare, više od 400 miliona evra kao direktni izdaci u saobraćajnim nesrećama… Radikalni zaokret algoritma bi doneo ogromne uštede na eksternalijama“, naglasio je.
Mitrović je svoje izlaganje nastavio osvrtom na „višemesečnu sapunicu i zagrevanje javnosti povodom zagađenja vazduha“ i izneo podatak da je svako drugo dete u klinici u Tiršovoj sa područja Kostolca i Obrenovca, zaključivši da se nalazimo na svetosavskoj prekretnici između linearnog i cirkularnog sistema i da će sređivanje života biti najskuplje.
Prisutni su se dotakli i nedavno donetog Zelenog dogovora Evropske unije, za koji su se složili da je namenjen jačanju evropske ekonomije. „Međutim, mi nismo evropska ekonomija“, bio je izričit Mitrović i opisao dogovor kao rampu koju ćemo teško preći.
Filip Kokalj, profesor Mašinskog fakulteta u Mariboru, se složio sa Simončićem o „lokalizovanju“ cirkularne ekonomije. „U svojim okruženjima trebalo bi da pronađemo najbolja rešenja“, rekao je. On je otkrio to da je Slovenija, u toku pristupanja Evropskoj uniji, po principu „kako ćemo, lako ćemo“ mnogo obećala i da se pribojava da će kada dođe vreme za svođenje računa, usled neispunjenja nekih stavki, biti primorana da evropskoj zajednici plaća ozbiljne pare.
Kako se Srbija ne bi dovela u istu poziciju, prema mišljenju Nikole Egića, direktora Reciklažnog centra „Božić i sinovi“ i potpredsednika Udruženja reciklera Srbije, država Evropskoj uniji mora da predoči svoje kapacitete za ispunjavanje zahteva u sklopu Poglavlja 27. „Ako dete ne zatraži da je gladno, to niko neće da primeti. Slično, ukoliko mi ne pokažemo ono što možemo da odradimo, dobićemo zadatke u skladu sa evropskim direktivama koje dižu standarde i čiji su nam kriterijumi nedostižni“, prokomentarisao je on.
Egić veruje da je trajni nedostatak sinergije između administracije, donosilaca odluka, regulatornih tela i privrede uzrok toga što se problemi sporo rešavaju – ili se ne rešavaju uopšte.
I u publici su se našli akteri koji svoje poslovanje oblikuju prema postulatima cirkularnosti i održivosti, te je Ivanka Milenković iz preduzeća „Eko Fungi“ najavila da će kroz saradnju sa italijanskom kompanijom „Novamont“ i poslednji nezatvoren krug u svojoj proizvodnji – plastiku – zatvoriti.
Zaposleni Ministarstva zaštite životne sredine i Agencije za zaštitu životne sredine su ukazali na neke izazove s kojima se suočavaju u svom radu na terenu – nepristupačnost informacija i nedovoljan broj inspektora za kontrolu operatera otpadom.
Događaj su podržali Ministarstvo prosvete, nauke i tehnološkog razvoja, Ministarstvo zaštite životne sredine, Sekretarijat za kulturu Grada Beograda, Konferencija akademija strukovnih studija Srbije, Uprava za bezbednost i zdravlje na radu, Inženjerska akademija Srbije, Privredna komora Srbije, Društvo arhitekata Beograda, Centar za promociju nauke i Institut za standardizaciju Srbije.
