Volim kada me teme odvedu u Japan – zemlju u kojoj se tradicija i visoka tehnologija susreću na najneobičnije načine. Ovaj put, pažnju mi je privukao jedan izuzetno šarmantan mali automobil koji je u kratkom roku osvojio srca Japanaca.
Upoznajte Mibot – četvorotočkaš dužine svega 2,5 metra, savršeno prilagođen za vožnju kroz uske ulice japanskih gradova. Njegova cena od samo milion jena (otprilike 7.000 dolara) čini ga ne samo praktičnim, već i izuzetno privlačnim za širok krug kupaca.
Koliko atraktivan, pokazuje i podatak da je japanski startap KG Motors već primio preko 2.000 porudžbina do kraja maja 2025. godine. Prve isporuke očekuju se početkom 2026, a cilj je ambiciozan – proizvodnja 10.000 jedinica godišnje.
Прикажи ову објаву у апликацији Instagram
Iz kompanije poručuju da ih, pored tehnološke inovacije, vodi i želja da podstaknu promenu u životu i načinu razmišljanja.
“Uživanje u vožnji, verujemo, vodi ka istinski održivoj mobilnosti. Upravo tim pristupom želimo da izgradimo budućnost u kojoj će svako moći da kaže: ‘sutra je bolje od danas.’ Sloboda kretanja duboko je povezana sa ljudskim životom i željama. Kada je ta sloboda ograničena, ne trpi samo svakodnevica – već i naše nade i očekivanja od budućnosti”, navodi KG Motors u saopštenju.
(Ne tako) svetla budućnost?
Budući da sam jedno vreme imala priliku da sarađujem sa Japancima, vrlo dobro znam koliko je samački život postao raširen – i za mnoge ozbiljan izazov. U tom kontekstu, pitam se: da li je Mibot zapravo namenjen upravo toj grupi – ljudima koji žive sami, bilo po izboru ili iz nužde? Jer, ako jeste, onda cilja na većinu.
Naravno, mala i kompaktna vozila u Japanu već odavno imaju smisla. Ali vozilo sa samo jednim sedištem? To je već nešto sasvim drugo. Iako ima svojih prednosti, postavlja se pitanje: koliko je zaista praktično ako ste uvek osuđeni da putujete sami?
Da li ovaj koncept podrazumeva da pored Mibota posedujete i drugi, „pravi“ automobil – za vikende, izlete, porodična okupljanja? Mibot bi onda bio samo gradska igračka, dodatak, a ne osnovno prevozno sredstvo.
Domet od 100 kilometara ne zvuči naročito ubedljivo u kontekstu Tokija – grada koji se prostire na više od 2.000 kvadratnih kilometara. Ni maksimalna brzina od 60 km/h ne uliva mnogo poverenja. Budimo realni – svet se ubrzava, a u metropolama poput Tokija, sve se odvija tempom koji jedva pratimo. Da li će zaista neko izdvojiti 7.000 dolara da bi se kretao ovako sporo?
Ipak, nije sve tako crno. Mibot se može puniti na običnoj kućnoj utičnici za otprilike pet sati – što je prilično praktično. A uprkos svojim dimenzijama, ima i solidan prostor za prtljag – može da smesti dva kanistra od po 18 litara.
Ali ostaje ključno pitanje: da li Mibot zaista vredi tih 7.000 dolara? Pogotovo ako uzmemo u obzir da najprodavaniji japanski električni automobil – Nissan Sakura – košta oko 14.000 dolara, a komforno prevozi četiri osobe.
I, na kraju – da li bih ga ja kupila? Ne mogu reći sa sigurnošću. Mibot je simpatičan, ali da li je i racionalan izbor? O tome još razmišljam.
