NASA je upravo dodala još jednu stavku na dugačkoj listi potencijalno „zemljolikih” svetova. HD 137010 b je naziv za stenovitu planetu, tek nešto veću od Zemlje, koja kruži oko zvezde slične našem Suncu na oko 146 svetlosnih godina od nas. Njena godina traje približno koliko i naša, a orbita je smeštena blizu spoljne ivice takozvane nastanjive zone svoje zvezde što znači da, barem u teoriji, na njoj može da postoji tečna voda.
Prema procenama, HD 137010 b prima manje energije od svoje zvezde u odnosu na količinu energije koju Zemlja dobija od Sunca, a njena zvezda, iako slična našem Suncu, hladnija je i tamnija. Rezultat? Procenjena temperatura površine planete mogla bi biti oko -68 °C, hladnije čak i od Marsa.
Da li smo onda previše romantični kada govorimo o „drugoj Zemlji”?
Tu dolazi najzanimljiviji deo priče: naučnici sugerišu da ova planeta, uprkos ledenim uslovima, možda ipak nije izgubljen slučaj. Ako bi imala gušću atmosferu, bogatu ugljen-dioksidom, efekat staklene bašte mogao bi znatno da podigne temperaturu. U tom scenariju, HD 137010 b bi čak mogla imati umerenu klimu ili predstavljati neki vid vodenog sveta.
Modeli koje su autori koristili daju joj oko 40 odsto šanse da se nađe u „konzervativnoj” nastanjivoj zoni i 51 odsto šanse da upadne u širu, „optimističnu” zonu. Drugim rečima: šanse su joj skoro pola–pola, a u astronomiji, to je daleko od beznačajnog.
Ono što dodatno fascinira jeste način na koji je planeta otkrivena. Sve se zasniva na samo jednom tranzitu – trenutku kada je planeta prešla ispred svoje zvezde i bacila sićušnu senku koju je Keplerov teleskop zabeležio tokom svoje K2 misije.
Keplerova misija, koja je zvanično završena 2018. godine, tokom svog rada posmatrala je više od 500.000 zvezda, strpljivo beležeći trenutke kada planete prolaze ispred njihovih zvezda. Tokom tih tranzita, planeta zaklanja sićušan deo zvezdane svetlosti, što se na Zemlji registruje kao gotovo neprimetan pad sjaja. Upravo ta suptilna promena omogućava astronomima da identifikuju prisustvo planete, kao i da procene njenu veličinu i orbitalne karakteristike.
Dakle, iz jednog tranzita planete HD 137010 b, naučnici su uspeli da izvuku procenu orbitalnog perioda, veličine planete i njene udaljenosti od zvezde. Impresivno, ali i frustrirajuće. Naučnici ističu da će snimanje većeg broja tranzita biti teško jer orbitalna udaljenost planete, toliko slična Zemljinoj, znači da se takvi tranziti dešavaju mnogo ređe nego kod planeta u užim orbitama oko svojih zvezda. To je ujedno i glavni razlog zašto je egzoplanete sa orbitama sličnim Zemljinim uopšte tako teško otkriti.
I dok čekamo nove podatke o ovoj hladnoj planeti i neku novu generaciju svemirskih teleskopa koji će nam pružiti detaljnija saznanja — možda je pravi trenutak da preispitamo sopstveno shvatanje „zemljolikih” svetova.
HD 137010 b ne uklapa se lako u naše omiljene narative o plavim planetama, umerenim temperaturama i poznatim oblicima života. Umesto toga, podseća nas da sličnost sa Zemljom nije pitanje komfora, već fizike, hemije i dugih kosmičkih kompromisa.
Ako život negde postoji, moguće je da se razvija na granicama onoga što smo spremni da smatramo prihvatljivim — u uslovima koje bismo mi nazvali ekstremnim, ali koji su u kosmičkom kontekstu sasvim racionalni.
Milena Maglovski
