Prošle godine navršilo se četiri decenije od proglašenja Nacionalnog parka Tara, kao područja koje je pod zaštitom države. Ipak, problem odnošenja komunalnog otpada na toj planini i dalje nije rešen u potpunosti. Razlog je birokratske prirode, jer jednim delom Tare gazduje Opština Bajina Bašta, a drugim, manjim delom, Grad Užice, kažu za Novu ekonomiju u upravi Nacionalnog parka Tara.
Ranko Milanović iz uprave Nacionalnog parka Tara, kaže da problem odnošenja otpada nije rešen u zabačenim selima Jagoštica i Rastište. Ova sela, koja su poznata po svojim atraktivnim prirodnim lepotama, u svojim emisijama Sasvim prirodno na Radio televiziji Srbije, često pominje novinar Jovan Memedović.
Milanović objašnjava da se nedavno razgovaralao sa predstavnicima Grada Užica, kako bi se rešio problem odnošenja smeća sa Kaluđerskih bara, turističkog naselja na Tari koje većim delom teritorijalno pripada Gradu Užicu. Komunalno preduzeće iz Bajine Bašte „12. septembar“ bi, kako dodaje, umesto užičkog „Bioktoša“, odnosilo to smeće, a posao bi se faktirisao na nadležnu gradsku upravu.
Prema Milanovićevim rečima, odnošenje smeća sa Tare obavlja se dva puta nedeljno, a u jeku turističke sezone i češće. Ipak, akcije čišćenja na Tari ponekad samostalno organizuju i građani.
Pročitajte još:
Reč je o Milanu Miletiću, sportskom treneru koji je zakupio i restaurisao planinarski dom na Predovom Krstu, delu Tare do kod se stiže kanjonom reke Dervente, preko Rastišta i Jagoštice.
Kaže da akcije čišćenja Tare organizuje početkom proleća i na jesen, tako što svim zainteresovanim ljubiteljima prirode besplatno ponude smeštaj u planinarskom domu.
„Čistimo ceo deo oko Predovog Krsta, da idemo dalje nema smisla, ljude pozovemo da borave kod nas besplatno za vikend petak, subota, nedelja, oni ponesu svoju klopu, mi im besplatno dajemo smeštaj“, kaže Miletić za Novu ekonomiju.
Prema njegovim rečima, to nisu klasične velike divlje deponije, ali se najviše, 90 odsto se prikuplja plastika od hemikalija, ambalaža od ulja za lance motornih testera, nafte, gasa, benzina. Izvlačili su i šporete smederevce, kaučeve, trosede, sedišta automobila.
„To je nešto što bacaju lokalci, najmanje đubreta donese turista, on će da baci plastičnu flašicu, opuške, papirnu maramicu, kutiju od cigara“, dodaje Miletić.
Njemu se, kako kaže, svidelo što se u te akcije uključuju mlađi meštani, koji su pomagali svojim vozilima i koji su sami prikupljali otpad.
Sa starijima je kako kaže malo teže: „Mislim da mlađi razumeju koliko je ekologija važna, pogotovu za ovo mesto da se pravilno razvija, da ima neku budućnost i za njih i za njihove porodice“.
Milan objašnjava da se jednom u te akcije uključio i Nacionalni park Tara, ali da su tada došli radnici tog preduzeća koji vole Taru i brinu o njoj. Prema njegovom mišljenju, u tom preduzeću treba da se preispita poslovna praksa eskploatacije šuma, iako se na tom poslu ostvaruje veliki deo prihoda.
„Na Predovom Krstu nema nijedan kontejner, nama je najbliži dole na Perućcu. Uzmite jednog prosečnog lokalca koji ima penziju 150 do 200 evra, njemu je svako spuštanje do Perućca 10-15 evra trošak na benzin, da bi bacio đubre. Onda ljudi šta mogu spale, šta ne mogu bace u potok“, kaže sagovornik Nove ekonomije.
On dodaje da su problem i splavovi na Perućcu, koji u to jezero ispuštaju otpadne vode, iako se nalaze uzvodno od gradske plaže.
Ceo tekst možete pročitati OVDE.
Izvor: Nova ekonomija
