Internet je preplavljen izazovima koji pred nas stavljaju zadatak da tokom jednog meseca napravimo što manje otpada. Njihov cilj je da pozitivnu praksu nastavimo da primenjujemo i po isteku trideset dana.
Autori zero waste izazova pozivaju nas da:
- iskoristimo otpatke hrane kako bismo smanjili opterećenje deponija, bilo koristeći ih kao sastojke recepata koje nam preporučuju, bilo kompostirajući ih i obezbeđujući đubrivo svojim biljkama,
- upotrebljavamo prirodna sredstva za čišćenje čime bismo uštedeli novac i planetu poštedeli dodatne hemije i plastične ambalaže, a svoj nos isparenja neprijatnog mirisa; upućuju nas da, umesto Domestosom i Cifom, dom čistimo jabukovim sirćetom, sodom bikarbonom, solju, limunom i maslinovim uljem,
- papirne maramice zamenimo platnenim za višekratnu upotrebu – ako ste mojih godina ili stariji, verovatno vam je jedno od sećanja na detinjstvo „duvanje nosa“ u krpicu sa najčešće izvezenim simpatičnim motivom…
Shvatate obrazac. I sama sam odlučila da u narednom periodu pokušam da usvojim nekoliko ekoloških navika za smanjenje otpada. Kreirala sam sopstveni izazov – nimalo olakšavajući sebi. Ima pet stavki.
Izveštaj o uspešnosti podnosim vam ovde 26. aprila.
Hajde da vidimo šta ću raditi, a šta izbegavati da radim, u misiji zaštite životne sredine. Da li ćete mi se pridružiti?
Neću uzimati papirne izveštaje o stanju računa sa bankomata!
Imam to prokletstvo da sam navikla da sve račune u prodavnicama plaćam karticom. Iz tog razloga potpuno sam nesvesna koliko zapravo trošim, sve dok u jednom trenutku ne odem do bankomata da dignem novac, uzmem papirni izveštaj i PUF! Shvatim da imam mnogo manje para nego što sam očekivala. Onda se od šoka uglavnom onesvestim pa mi neko iz blizine pruža prvu pomoć.
Okej, preterujem! Ipak, potrebna mi je bar voda sa šećerom da bih došla sebi.
Ukoliko, pak, ne bih uzimala papiriće s bankomata – već koristila SMS servis za upit o stanju računa – drama koja se odvija ispred banaka, odvijala bi se u moja četiri zida. :) A i smanjila bih količinu smeća za koju sam odgovorna.
U izuzetnom sam iskušenju da ovu ekološku obavezu „otaljam“ tako što ću podići sve dinare s kartice još danas i nastaviti da plaćam gotovinski. Obećavam da ću se iskontrolisati.
Štedeću vodu kada se tuširam i perem zube!
Uprkos tome što smo bombardovani vestima o njenom zagađenju, pa čak i nestanku, vodu neretko uzimamo zdravo za gotovo. U budućnosti daću svoj doprinos očuvanju ovog resursa tako što ću pokušati da iskorenim svoju lošu naviku da voda teče i odlazi niz slivnik tokom čitavog trajanja mog tuširanja i pranja zuba.
Neću koristiti slamčice za jednokratnu upotrebu! :(
Šmrc. Plaki. Šmrc. Plaki.
Slamčice obožavam, moguće i više nego bilo koje dete koje znate. Trenutno mi je nezamislivo da popijem ledenu kafu bez jedne u svojoj čaši. Kada mi ih ponestane u stanu, panično odlazim u obližnji Maksi da dopunim zalihe. Čokoladno mleko i milkšejkovi me pored ukusa raduju i zbog tog plastičnog, neekološkog dodatka na tetrapaku.
Slobodno me zovite „glupačom“ ali smatram da su slamčice, pored točka, pisma i struje, jedno od najgenijalnijih izuma civilizacije.
Kolika sam ljubiteljka, posvedočiće i fotografija u prilogu. Ne, nije me sramota da od konobara u kafićima zatražim slamčicu za vino ili da iz torbe izvadim svoju (neretko imam nekoliko u šteku, zar vi ne?). Somelijeri će izraziti nezadovoljstvo mojim načinom pijenja. Vrlo verovatno sam zavisnik i imate svako pravo da me etiketirate kao „čudakinju“.
Jasno vam je da ne mogu u potpunosti da se odreknem slamčica. Koristiću ekološke alternative za višekratnu upotrebu.
Koristiću ceger umesto plastičnih kesa!
Ovo pravilo već polako implementujem u svoju rutinu. Bila sam podstaknuta saznanjima o štetnosti plastičnih kesa, pretnjom njihove buduće naplate i time što sam na nekoliko konferencija u poslednje vreme na poklon dobila platnene cegere. To mi je omogućilo da u svakoj torbi imam po jedan.
Misija mi je da do datuma završetka izazova ne iskoristim nijednu kesu.
Neću kupovati garderobu, a onu koju ne nosim – doniraću ili proslediti na reciklažu!
Još jedan težak zadatak. Kupovina me čini srećnom. I iako osećanje zadovoljstva traje samo dok ne skinem etiketu sa nove majice, biće zanimljivo videti hoću li istrajati u svojoj nameri i da li će se moj orman, uprkos zabrani, proširiti. Skrećem pažnju prijateljima da me, ukoliko primete da sam obukla neki novi komad, fotkaju i izvrgnu javnom ruglu. :)
Odeću koja leži na dnu mog plakara doniraću ili proslediti na reciklažu, čime ovaj izazov dobija i društveno odgovornu notu.
Pa da počnemo. Ovaj put ne od sledećeg ponedeljka, meseca ili nove godine (čitaj: nikada), već od danas.
