Poznajem dosta ljudi, što mlađih, što starijih, koji imaju stav da svoju fakultetsku diplomu mogu da okače mačku o rep. Ne mogu da znam da li su Filipinci jednako pesimistični prema pohađanju fakulteta, ali sam sigurna da će papirima koje dobiju po završetku školovanja pridavati veće značenje u odnosu na pojedine građane naše zemlje, zato što će im oni istovremeno predstavljati garanciju znanja, ali i doprinosa očuvanju naše planete. Na Filipinima je naime predložen zakon pod nazivom „Diplomiranje kao zaveštanje životnoj sredini“ po kom će školarci biti obavezani da tokom svog obrazovanja zasade 10 stabala.
Priča se da su diplome, koje su neki od nas zaradili prikupljajući poslednje atome snage kako bi nakon žurke otišli na obavezno predavanje u osam ujutru, u Srbiji na prodaju, pa ne mogu da se ne zapitam kako bi ovakav propis funkcionisao kod nas. Da li bi troškovi sadnje bili uračunati u cenu diplome ili bi, pak, bili nezavisni? Kako bismo ih obračunavali – po jednom posađenom drvetu ili bi se plaćalo svih deset đuture? Da li bi cena bila prepuštena ponudi i potražnji tržištu? Kako bismo organizovali sadnju – uspostavljanjem posebnih biroa pri javnim komunalnim preduzećima ili možda obavljanjem te aktivnosti ispod žita? Čini mi se da bi nam sličan zakon samo uneo pometnju u već funkcionalan sistem.
Da se vratim Filipinima… Gledajući na internetu fotografije ove azijske ostrvske zemlje napravljene iz vazduha, stekli biste utisak da se radi o izrazito pošumljenoj teritoriji. Ipak, prema izveštaju iz 2015. godine, tek 26,96 odsto Filipina je pod drvećem. Poređenja radi, pošumljenost u Srbiji je, prema istom izveštaju, iznosila 31,1 odsto.
Kobni period za filipinske šume je trajao od 1990. do 2005. kada je, usled nezakonite seče, izgubljeno 32,3 odsto zelenog pokrivača.
Ukoliko se inicijativa jedna diploma-deset sadnica ozakoni, svake godine zemlja bi bila ozelenjena sa 175 miliona novih stabala pa bi potencijalno vrlo brzo poprimila idilični izgled sa interneta.
Iako je sadnja novog drveća pohvalna, ne bi trebalo da se izgubi iz vida da prašume imaju veću vrednost po pitanju biološke raznovrsnosti, kao i veću moć upijanja ugljenika, a često se nalaze pod napadom motornih testera u rukama nesavesnih stanovnika. Iz ovog razloga, vlade bi trebalo da zauzdaju industriju koja profitira na smanjenju „plućnog kapaciteta“ Zemlje, apeluju stručnjaci.
