Nevidljiva infrastruktura koja troši stvarne resurse

Digitalni svet obiluje pojmovima koji deluju apstraktno, ali su u stvarnosti vrlo opipljivi. Internet, iako ga često doživljavamo kao nešto što je „svuda oko nas”, nije nevidljiv sistem, već mreža svih mreža zasnovana na fizičkoj infrastrukturi. Korisnici mu pristupaju preko lokalnih internet provajdera, koji su dalje povezani sa regionalnim, a zatim i globalnim provajderima prvog reda. U samoj osnovi nalaze se data centri i podmorski kablovi – opipljiva infrastruktura kroz koju podaci putuju i bez kojih savremena digitalna komunikacija ne bi bila moguća.

Sve fotografije i fajlove koje odložimo negde virtuelno – recimo preko iClouda – ne nestaju u nekoj apstraktnoj digitalnoj magli, već se fizički smeštaju na uređaje za skladištenje podataka u stvarnim i dalekim objektima. To su veliki sistemi diskova, umreženih servera i opreme za kopiranje i zaštitu od gubitka podataka, raspoređeni tako da se isti sadržaj često čuva na više lokacija kako se ništa ne bi izgubilo ili nestalo. Sve se odvija preko pretraživača i aplikacija, ali iza svakog našeg klika stoji infrastruktura koja radi 24 sata dnevno – računari koji primaju, upisuju, čuvaju i vraćaju podatke, uz stalno napajanje i hlađenje. Upravo zato je data centar jedan od ključnih delova digitalne infrastrukture našeg doba.

Sve to mora da pokreće električna energija. Međutim, čuvanje podataka nije sve. U roku od samo nekoliko godina, veštačka inteligencija (AI) prešla je put od istraživačkih laboratorija do alata koji ljudi koriste svakog dana – zato danas o njoj govore i svetski lideri i kompanije koje pokušavaju da je što brže primene. Ali iza tog naizgled jednostavnog iskustva – da napišeš poruku i dobiješ odgovor – stoji vrlo konkretna infrastruktura i vrlo zahtevna kada su u pitanju resursi. Njen vrtoglavi napredak dogodio se paralelno sa pričom o dekarbonizaciji i energetskoj tranziciji, zbog čega sve češće data centri, naročito oni čiji je fokus AI, ulaze u domen političkog pejzaža i kreiranja odluka, pa čak i energetskih politika.

U FOKUSU:

• Kako da srpska teška industrija ostane konkurentna do 2030.
• Garancije porekla kao test transparentnosti e-mobilnosti
• Digitalna i AI revolucija u energetskim sistemima

Izazovi potrošnje električne energije i generisanja toplote

Kada pošaljemo poruku veštačkoj inteligenciji, ona najpre preko interneta odlazi do servera na kojima je neki AI model instanciran. Ti serveri se gotovo uvek nalaze u velikim data centrima cloud provajdera (poput Google, Microsoft ili Amazon infrastrukture), ili u data centrima same kompanije koja nudi uslugu. To su mesta gde se zahtevi zapravo obrađuju, te je stoga jasno da model ne „razmišlja” u našem uređaju, već je njegov „mozak” u data centru.

Ako neko od nas u toku dana postavi 30 pitanja ChatGPT-ju, potrošnja električne energije se može samo okvirno proceniti, jer zavisi od dužine razgovora, vrste modela, opterećenja sistema i načina rada data centara. Ipak, kao orijentir se citira nedavna procena Samjuela Altmana (izvršni direktor OpenAI), koji je u blogu objavljenom 10. juna 2025. naveo da prosečan upit troši oko 0,34 Wh energije.

Ako se ta vrednost uzme isključivo kao indikativna, 30 upita u jednoj konverzaciji iznosilo bi približno 10,2 Wh, odnosno 0,0102 kWh — što je, vrlo okvirno rečeno, onoliko koliko potroši LED sijalica snage 10 W za oko jedan sat. Jedan takav upit daleko je intenzivniji od jedne Google pretrage.

S obzirom na to da pokretanje modela veštačke inteligencije zahteva struju, data centri, primera radi kompanije Google, nastoje da stalno optimizuju upotrebu energije kako bi pružili više računarske snage, te je tako pomenuta kompanija od 2010. do 2024. potpisala više od 170 ugovora o kupovini preko 22 GW čiste energije, što je slično ukupnoj obnovljivoj energiji Portugala u 2024. godini, govori podatak kompanije.

Prema nekim procenama, u svetu postoji preko 10.000 data centara. Od toga, ubedljivo prvo mesto zauzimaju Sjedinjene Američke Države (SAD), dok Evropa, čini se, zaostaje u odnosu na njih. Da bi poboljšali statistiku, Evropa treba da postane pogodan domaćin za traženu infrastrukturu, što direktno otvara pitanje energetike. Ipak, na našem kontinentu ističu se nordijske zemlje kao izuzetno zahvalne destinacije za izgradnju data centara jer prevazilaze problem neophodnih resursa.

Norveška u svojoj strategiji i jednom od saopštenja navodi zašto se ovaj region poslednjih godina sve češće posmatra kao „prirodno” okruženje za data centre. Svakako, razlozi leže u obilju obnovljive električne energije i hladnijoj klimi koja smanjuje energetski utrošak neophodan za hlađenje servera, pa su operativni troškovi niži nego u toplijim delovima sveta. Po procenama ove zemlje, očekuje se rast potrošnje struje u ovoj industriji sa 2,5 TWh u 2024. na 6,0 TWh do 2030. (uz scenarije do 8 TWh do 2040), pri čemu se „big data” i veštačka inteligencija navode kao važni pokretači.

Zato se u strategiji snažno ističe tema viška toplote koja se proizvede kao „otpadna”, a koja može da greje zgrade ili da uđe u daljinsko grejanje, ali samo tamo gde postoje infrastruktura i dogovor oko ulaganja (cevovodi, toplotne pumpe, upravljanje). Vlada je uvela i pravilo da se za nove data centre iznad 2 MW radi „cost-benefit” analiza korišćenja viška toplote, a propis je na snazi od 1. aprila 2025.

Kako se o svemu mora voditi računa, tako i kod nekih hladnih regiona postoji važno ograničenje. Iako nude odlične uslove za izgradnju data centara, lokacija mora biti dovoljno blizu većeg grada ili aerodroma, kako bi, u slučaju nepredviđenih okolnosti tehničke ekipe, oprema i hitne službe mogle da reaguju u najkraćem roku.

Priredila: Milica Vučković

Tekst je objavljen u Magazinu Energetskog portala DIGITALIZACIJA