Ovih dana kvalitet vazduha ponovo je postao centralna tema kao jedan od glavnih zdravstvenih rizika. Prava je šteta što ovaj problem izgubi na važnosti čim dođu topliji dani, no danas vam neću pisati o tom sezonskom zaboravu. Pitanje koje me ovih dana okupira jeste kako da se zaštitimo sada, dok gusti smog disanje čini sve težim, a dugoročne mere dekarbonizacije i prelazak na čistije izvore energije tek treba da daju konkretne rezultate.
Sigurno ste primetili da sve više domova danas ima prečišćivače vazduha, a možda i u vašem domu jedan upravo tiho zuji ispuštajući čistiji vazduh od onog koji vidimo napolju (da, ovih dana vazduh zaista vidimo). Ipak, da li je to samo privid čistog vazduha ili konkretno olakšanje za naša pluća? Ispostavlja se da je odgovor negde između.
Kada sam počela da istražujem koliko su prečišćivači vazduha zaista efikasni, vrlo brzo sam shvatila da se čitava priča zapravo vrti oko jedne ključne stvari: kvaliteta filtracije. I tu se, neizbežno, dolazi do HEPA filtera koji su danas postali sinonim za pouzdano prečišćavanje vazduha.
Reč je o filterima napravljenim od guste mreže vlakana koja hvataju čak 99,97 odsto čestica veličine 0,3 mikrona — onih najupornijih, najprodirnijih, koje lako zalaze duboko u pluća i krvotok. Zanimljivo je da ova tehnologija uopšte nije nastala zbog kućne upotrebe: razvijena je 1940-ih kako bi štitila od radioaktivnih čestica, a tek kasnije se preselila u domove i postala „zlatni standard” u prečišćavanju vazduha, piše na sajtu IQAir.
Vremenom su se pojavile i unapređene verzije, poput HyperHEPA filtera koji hvataju i ultrafine čestice do 0,003 mikrona — sto puta manje od PM0,3. To znači da uspešno uklanjaju i ono što se ranije smatralo gotovo neuhvatljivim: viruse, nanočestice i najfinije ostatke sagorevanja.
Međutim, ni najbolji filter ne znači mnogo ako ga vazduh prosto — zaobiđe. Mnogi prečišćivači imaju slabo zaptivanje, pa deo vazduha klizi pored filtera, vraćajući zagađenje nazad u prostor. Uređaji koji taj problem rešavaju hermetičkim kućištem zato u praksi daju neuporedivo bolje rezultate.
Ono što je još važno razumeti jeste da HEPA uklanja čestice, ali ne i sve ono što osećamo kao miris: gasove, dim ili hemikalije. Za to je potreban aktivni ugalj, i to ne u tragovima, već u dovoljnoj količini da zaista apsorbuje molekule koji izazivaju iritacije i neprijatne mirise.
Ono što bih svakako izbegla jesu uređaji koji obećavaju „čudesna rešenja” — joni, ozon, magična UV svetla. Jonizatori uglavnom samo nateraju čestice da se zalepe za površine, a ne da nestanu. Ozon je direktno štetan za pluća i nerešeno je pitanje njegovog prisustva u mnogim „čistijim” varijantama uređaja. UV tehnologija u malim, kućnim aparatima jednostavno nema dovoljno vremena da delotvorno uništi išta u pokretu, a pritom ne uklanja čestice koje su najveći problem.
Šta onda zapravo radi posao? Kvalitetan HEPA ili HyperHEPA, dobro zaptivanje, dovoljno aktivnog uglja i jasni, nezavisni testovi koji potvrđuju performanse. Bez ozona, bez trikova, bez obećanja koja zvuče kao reklama za čudotvorni napitak.
Ispostavlja se da, kada razumemo osnove, izbor prečišćivača više nije lutrija. Nije potrebno da budemo eksperti — dovoljno je da razlikujemo stvarnu tehnologiju od marketinga. Upravo tada počnemo da biramo uređaje koji zaista štite naše zdravlje, a ne samo naš utisak da radimo nešto dobro.
Milena Maglovski
