Vrele dane i noći sredinom leta poljoprivrednici odavno zovu „pasje vrućine“ uz objašnjenje „kad se i pas sklanja u hladovinu“. Izraz nije nov, koristili su ga još antički Rimljani, latinska reč „kanikule“, od „kanis“, pas, značila je upravo to. Ipak, i po takvom vremenu, seljaštvo je radilo svoje poslove upravo kao i danas, psujući vrelinu i nastojeći da nekako sačuva usev od posledica previsoke temperature.
Kanikule su se tradicionalno završavale zahlađenjem, uz malo sreće, osvežavajućom kišom, u nepovoljnijem slučaju letnjim olujama, koje su, kao i danas, mogle da zbrišu sve pred sobom. Da je nepogoda odnela krov sa kuće ili šupe, nanela štetu usevima, uništila žetvu ili voćnjak, beleženo je još u doba Vavilona i Asirskog carstva.
Nisu proučavali oluje
Poljoprivrednici u Srbiji, kao i svuda i oduvek, nisu proučavali oluje: jednostavno su ih se bojali. Pokušavali su da ih nekako spreče, različitim postupcima. Mahali su prema oblacima delovima svečane odeće, izbacivali pred kuću gvozdene predmete, so i hleb, vikali, udarali u tiganje i ostalo metalno posuđe i pevali obredne pesme. Molili su se kako su najbolje znali, naročito „ognjevitim“ svecima, to jest onima koji se lako uvrede kad neko ne poštuje njihov praznik, što se navodi u jednoj narodnoj pesmi „Pantelija koji vetrom diše / i Ilija koji gromom bije / i Marija koja munjom pali“.
Pre hrišćanskih svetaca, za nepogode su bila „zadužena“ stara božanstva. Prema (oskudnim) beleškama pisaca i ostalih savremenika, Sloveni su smatrali oluje kao težak fizički rad „oblačara“, ogromnih stvorenja zaduženih da vuku po nebu crne oblake uz stroge primedbe svog pretpostavljenog koga su zvali Perun Gromovnik, a koga baltički narodi i danas zovu Perkun. U ta stara vremena, poljoprivrednici su verovali da Perun gađa gromom nečiste zle sile. Ako usput postradaju ljudi, njihov život ili imovina, to se gledalo kao „kolateralna šteta“, ne kao kazna ljudima zbog nezadovoljstva bogova.
Pročitajte još:
- RASPISAN JAVNI POZIV ZA KRAVE ZA UZGOJ TELADI ZA TOV
- VOJVODINA: DODELJENO 150 MILIONA DINARA ZA POLJOPRIVREDU
- KAKO EKSTREMNE TEMPERATURE UTIČU NA GLOBALNU EKONOMIJU I ZDRAVLJE RADNIKA
Ljudi su naravno mogli da očajavaju i plaču zbog nesreće koja ih je zadesila, a čim nepogoda prođe, da počnu sa procenom i otklanjanjem štete. Ukratko, protiv sile sa neba – bili su potpuno bespomoćni. Kao i danas, uglavnom, u većini slučajeva.
Čime pokriti njivu?
Zaista, kako zaštititi imovinu i usev od oluje? Iz godine u godinu, suše poprimaju razmereelementarne katastrofe, a kad najzad stigne kiša, izlije se takvom snagom da je se ne bi postideli ni azijski monsuni. Sela proplivaju u ogromnoj količini vode, naročito gde u blizini nema odvodnih kanala, reke ili potoka. Pljusak probije kroz betonsku tavanicu, drveće se polomi pred snagom vetra ili se savija do zemlje kao u filmu.
Postoji mogućnost da se voćnjaci pokriju mrežom koja ih donekle sačuva, ali, kako i čime pokriti njivu, posebno na većoj površini?
I ne jednom u životu, poljoprivrednik i njegova porodica vide plodove svog rada potpuno uništene.
Antički Rimljani zvali su ovakve pojave „višom silom“, pa su čak poneki carevi ili guverneri umanjivali seljacima porez, do sledeće, povoljnije godine, žetve i berbe.
Jer, kako god se obrnule okolnosti, poljoprivrednik na kraju plaća svei tako je u svakoj državi, od nastanka države kao pojave u ljudskom društvu.
Izvor: Agroklub
