Dostizanje održivosti transporta zasniva se na povećanju njegove ekonomičnosti uz istovremeno povećanje energetske efikasnosti, smanjenje negativnog dejstva na životnu sredinu, sprečavanje (ili makar ograničavanje) štetnih posledica po život i zdravlje stanovništva i korišćenje (potpuno) obnovljivih izvora energije.
Kada govorimo o drumskom i gradskom transportu putnika i tereta, njihova održivost se zasniva na povećanju troškovne, ekološke i energetske efikasnosti.
To ne podrazumeva samo smanjenje emisija štetnih materija i gasova sa efektom staklene bašte, već i uštede pogonske energije (kako sa troškovnog, tako i sa energetskog aspekta).
Ovakvom sinergijom sva tri faktora očekuje se: smanjenje uvoza i zavisnosti od neobnovljivih (fosilnih) izvora energije, povećanje energetske efikasnosti vozila i voznih parkova, smanjenje transportnih troškova i njihovog učešća u ceni proizvoda, pa samim tim i veća konkurentnost proizvoda, povećanje bezbednosti saobraćaja, čistija i zdravija životna sredina, bolji uslovi života, kao i sigurnija budućnost novih generacija.
U fokusu:
Jačanje svesti stanovništva i uticajnih društvenih grupa koje se bore za bolje uslove života predstavlja jedini način da se u (siromašnijim) zemljama u razvoju, pored ekonomičnosti, kao kriterijumi pri nabavci vozila uvedu kriterijumi bezbednosti saobraćaja i zaštite životne sredine. U ekološke kriterijume, pored emisije štetnih gasova iz samog transportnog sredstva na mestu potrošnje (tj. u neposrednom okruženju vozila), mora da se uključi i zagađenje životne sredine, koje je posledica načina dobijanja pogonske energije u sektoru energetike (npr. zagađenje iz nuklearnih i termoelektrana pri proizvodnji električne energije), ali i zagađenje u proizvodnji vozila, odnosno u auto-industriji.
Imajući sve ovo u vidu, električna vozila se mogu smatrati održivim vidom kretanja, ali samo pod određenim uslovima. Odgovarajuće električno vozilo treba da se koristi racionalno i propisno sa aspekta popunjenosti (broja prevezenih putnika) ili iskorišćenja nosivosti (količine prevezenog tereta), kao i da efikasno troši električnu energiju i regeneriše je tokom kretanja, odnosno kočenja.
Pritom, ne sme da se izostavi ni razmatranje ekonomičnosti proizvodnje električne energije, tj. zahtevano povećanje investicija u infrastrukturu za proizvodnju, skladištenje i distribuciju energije.
Ovo je značajno jer smo svedoci ubrzanog povećanja broja elektronskih potrošača u svakom domaćinstvu.
Kada bi svako domaćinstvo istovremeno nabavilo samo po jedno električno vozilo, suočili bismo se sa ozbiljnim udarom na elektroenergetski sistem, nedostatkom kapaciteta elektrodistributivne mreže i nama tako dobro poznatim „restrikcijama”, i to ne samo u zemljama u razvoju, već i u najrazvijenijim zemljama.
Kao prelazno rešenje ka potpunoj elektrifikaciji transporta pojavila su se hibridna električna vozila, koja proizvode električnu energiju i dopunjavaju je pomoću drugog, za sada najčešće fosilnog pogonskog goriva.
Razvijene zemlje, svesne svoje društvene odgovornosti i posledica svog današnjeg delovanja na budućnost, problem efikasnosti drumskih transportnih sredstava rešavaju fokusirajući se na povećanje energetske i ekološke efikasnosti novoproizvedenih putničkih automobila, dok istovremeno promovišu i subvencionišu širu primenu održivih i obnovljivih pogona vozila. Nasuprot tome, u Srbiji je i dalje jedini kriterijum ekonomičnost nabavke i eksploatacije vozila na određeni pogon.
Tekst priredio: prof. dr Vladimir Momčilović
Tekst u celini možete pročitati u novom broju Magazina Energetski portal ODRŽIVI TRANSPORT, septembar-novembar, 2020.
