Lik Male Sirene je početkom devetnaestog veka „izmaštao“ danski književnik Hans Kristijan Andersen za potrebe pisanja istoimene bajke. Nesvojstveno ovom književnom žanru, „Mala Sirena“ se nije završavala uobičajenim „…i živeli su srećno do kraja života“. Andersen ju je tada, usled neuzvraćene ljubavi, pretvorio u penu – što i nije bilo jednako tragično kao što bi neko mogao da pomisli na prvu loptu.
Uprkos tome što se pomoću napitka koji joj je veštica dala u zamenu za njen jezik i zvonki glas transformisala u ljudsko biće, život je završila baš onako kako bi ga završila da je umesto nogu i dalje imala rep.
Kao pena…
S obzirom na to da je odbila zahtev veštice da ubije svog nesuđenog dragog kako bi se iz ljudskog preobratila u prvobitni oblik sirene i vratila porodici, te na taj način demonstrirala nesebičnost i velikodušnost, postala je kćerka vazduha koja treba da se uzdigne u nebesko kraljevstvo.
Od tada je originalna priča pretrpela brojne prepravke, a u radnju je intervenisao čak i Volt Dizni, u čijem su crtanom filmu Sirena i Erik zaista živeli srećno do kraja života. Čak je i njegova adaptacija iz 1989. godine prevaziđena…
U 2019. jadna cura bi se suočila sa mnogo više nedaća nego što je suparnica u borbi za naklonost princa – tako barem zamišlja nemačka umetnica Stefanie Hermes.
Inspirisana problemom zagađenja plastikom, ona je modernu Malu Sirenu zamislila kao zavisnicu od duvana i strastvenu navijačicu u borbama rakova od koje čak i ajkule zaziru zbog njenih zuba od pribora za jednokratnu upotrebu.
Da li će najavljeni Diznijev rimejk crtanog filma biti jednako realističan, otrežnjujuć i oštar prema našem neodgovornom odnosu prema okeanima, ostaje da vidimo.
