Prestanite da letite avionom, prestanite da jedete meso, nemojte koristiti automobile. Nemojte ovo, nemojte ono, i molim vas, nemojte imati decu, već nas je previše!
Svakog dana, širom sveta, građanima političari, novinari, predstavnici korporacija, influenseri i aktivisti daju pregršt “korisnih” saveta kako da rešimo klimatsku krizu.
Problem je u tome što ne možemo.
Samo 100 kompanija je odgovorno za 71% emisija gasova sa efektom staklene bašte. I dok ove kompanije nastavljaju da zagrevaju našu planetu, vlade okreću glavu na drugu stranu i nagrađuju ih subvencijama i poreskim olakšicama a pojedince savetuju da započnu svoj “eko” biznis i voze bicikl na posao.
Ovo čini problem klimatskih promena veoma jedinstvenim. Razmislite o tome, kada je poslednji put traženo od nas da sami rešimo probleme vezane za spoljnu politiku naše zemlje, zdravstvo ili odliv mozgova? A opet, klimatske promene, najveći izazov našeg vremena koji zahteva strukturnu promenu neverovatnih razmera, postalo je naša odgovornost!
“Rešenja koja su dokazano efikasna su teško izvodljiva za političare”, rekao je Sverker Surlin, profesor sa Instituta za tehnologiju u Švedskoj. “Tu postoji previše sukoba interesa.”
Profesor Surlin je bio savetnik u nekoliko postavki vlade i član je novoosnovanog nezavisnog naučnog tela, Saveta za klimatske politike u Švedskoj, čija je uloga da procenjuje da li su politike vlade u skladu sa klimatskim ciljevima. On tvrdi da incijative koje su dobre za klimu retko naiđu na odobravanje glasača. Ako se uvedu neke nove regulacije ili porezi, lokalna industrija pati a poslovi ljudi mogu biti ugroženi. Pitanja klimatskih problema su u suštini jednostavna. Političari znaju šta bi mogli da urade. Osmisliti skupu tarifu za naplatu emisija ugljenika i onda povećavati tu cenu postepeno. Problem je u tome što bi to podiglo cene goriva a kada bi se to desilo političari koji su odgovorni za ove promene ne bi bili ponovo izabrani. To je ta takozvana “zamka politike”. Političari očekuju podršku građana a građani očekuju inicijativu od strane političara.
U svojoj knjizi “Šta mislimo kada se trudimo da ne razmišljamo o globalnom zagrevanju”, psiholog Per Esken Stoknes iznosi mišljenje da je najbitnije da se promeni narativ o životnoj sredini. Ljudi moraju da žele da žive u svetu koji više vodi računa o životnoj sredini jer takav svet vide kao bolju opciju, a ne zato što su uplašeni ili im je tako naređeno.
Klimatski problemi su u sukobu sa fundamentalnim načinom na koji je formirano društvo. Upleteni smo u globalnu ekonomiju koja se oslanja na fosilna goriva. Političari ne mogu da reše ovaj problem u trenutnoj strukturi i zato odgovornost prebacuju na pojedince.
Ovaj stručnjak u svojoj knjizi nudi rešenje i zalaže se za to da se budžet za rešavanje klimatskih problema preusmeri sa vlade na nezavisno telo sačinjeno od naučnika i stručnjaka, na sličan način na koji funkcioniše centralni bankovni sistem u mnogim zemljama.
U međuvremenu mi kao pojedinci možemo da se informišemo i da podignemo svoj glas i povećamo pritisak na vlade svojih zemalja zahtevajući čistiju i zdraviju budućnost.
