U Srbiji često komunalni i opasan otpad završavaju na deponijama ili u prirodi i ugrožavaju i životnu sredinu i zdravlje ljudi.
Stručnjaci za reciklažu misle da je to zbog nedostatka pouzdanih podataka o tome ko sve u zemlji proizvodi opasan otpad, koliko se ovog otpada proizvede i tretira. Problem je, kažu, što još nije uspostavljena odgovarajuća infrastruktura za sakupljanje različitih vrsta otpada, dok su kapaciteti za fizičko-hemijski tretman ograničeni, a nema ni dovoljno skladišta.
Kada je reč o reciklaži nigde u svetu, ističu stručnjaci, situacija nije sjajna. Količine otpada se povećavaju, a dodatan problem predstavlja dizajn proizvoda. Vrste materijala i njihove kombinacije koje se koriste prilikom izrade određenog uređaja dominantno određuju njegov životni vek, ali i ograničavaju mogućnosti tretmana.
„U uslovima hiperprodukcije teško je sprovesti principe cirkularne ekonomije„, objašnjava Nikola Egić, predsednik Udruženja reciklera Srbije.
Operateri kažu da stalno moraju da ulažu u skupu opremu, a suočavaju se sa problemima plasmana sirovina koje dobijaju, kako u pogledu primene, tako i u pogledu cene.
Pročitajte još:
- U NOVOM PAZARU 750 DOMAĆINSTAVA DOBIJA KANTE ZA ODVOJENO PRIKUPLJANJE RECIKLAŽNOG OTPADA
- ZAGAĐIVAČI ĆE UBUDUĆE MORATI DA PLATE ČIŠĆENJE ZEMLJIŠTA
- DALJINSKO GREJANJE BEOGRADA USKORO NA OTPAD
„To je, recimo, posebno vidljivo u sve većoj upotrebi plastičnih materijala u uređajima u kojima je dominirao metal, poput veš mašina“, kaže Ninoslav Milenković, dirketor E-reciklaža Niš.
U pojedinim segmentima Srbija ima operatere koji poseduju najsavremeniju opremu za reciklažu u ovom delu Evrope i kapacitete koji premašuju količine koje se kod nas sakupljaju. Pre svega, to se odnosi na otpadne gume, električni i elektronski otpad i otpadne akumulatore, kažu stručnjaci.
“Srbija zaostaje kada je u pitanju razvijenost infrastrukture na lokalnom nivou, što se ogleda u lošem upavljanju komunalnim otpadom, kao i sistemima za upravljanje određenim posebnim tokovima otpada, poput otpadnih ulja i automobila“, kaže Nikola Egić
U Srbiji se uglavnom prikuplja otpad koji ima ekonomsku vrednost, dok su podaci o sakupljanju otpada koji tu vrednost nema – nepoznanica. Tako se ne zna ni gde završavaju, recimo, otpadno ulje, farmaceutski ili drugi hemijski otpad koji se koristi u domaćinstvu. Problem je što ljudi često ne znaju gde i kome mogu da predaju svoj otpad i što sakupljačkih centara nema dovoljno. Paralelno sa uspostavljanjem infrastrukture mora se raditi na edukaciji stanovništva.
„Tek nakon toga na scenu stupaju različiti mehanizmi finansijske (de)stimulacije potrošača i, na kraju, kažnjavanje onih koji se ne pridržavaju pravila“, zaključuje Nikola Egić.
Tekst u celosti možete pročitati OVDE.
Izvor: RTS
