Zagađenje plastikom dovodi do različitih problema. Znamo da je veliki problem za morske životnje kod kojih dolazi do povreda kada se zaglave u plastičan predmet ili ga progutaju. Postoje i upozorenja da se određeni plastični proizvodi ne koriste više puta, zato što takvom primenom dolazi do ispuštanja hemikalija koje negativno utiču na zdravlje. A tu je i neadekvatno upravljanje plastičnim otpadom, kada se, recimo, spaljuje. Jasno je da u tom momentu dolazi do oslobađanja zagađujućih gasova i čestica u vazduh.
Postoji još jedan problem, za koji pretpostavljam da je veliki deo javnosti makar po nešto čuo – mikroplastika. Kao što naziv kaže, reč je o sićušnim delovima plastike, koji su manji od pet milimetara. Oni nastaju razgradnjom plastičnih predmeta. Pritom, ne misli se samo na flaše ili kese, već ona može da se oslobađa i iz odeće. Neka plastična vlakna koja se nalaze u tkanini, kao što su poliester i najlon, tokom pranja se oslobađaju i kroz oticanje vode odlaze dalje u životnu sredinu.
Ranija istraživanja su pokazala, primera radi, da je jedan od načina da se smanji ispuštanje mikroplastike iz odeće taj da se ona pere na ruke. Misli se na onu tkaninu koja sadrži plastična vlakna, a razlog je taj što je istraživanjem uočeno da se tokom pranja odeće u mašini za veš, ispuštaju značajno veće količine ovakve plastike.
Među raznovrsnim rešenjima smanjenja ovog zagađenja, naučnici sa Univerziteta u Portsmutu i Pomorskog instituta Flandrije su sprovedenim istraživanjem predočili još jedno – plastika na biljnoj bazi. Naime, naučnici su analizirali kako konvencionalna i bioplastika reaguju u ekstremnim uslovima. Konkretno, želeli su da vide koliko će koja vrsta plastike osloboditi mikroplastike. Rezultati su pokazali da je ona na bio bazi, odnosno prirodnim sirovinama, uspela duže da se održi kada je bila izložena intenzivnom UV zračenju, kao i u morskoj vodi.
Kakav odnos imamo prema plastici, ukazuju nam neki od podataka kao što je taj da se godišnje proizvodi skoro 400 miliona tona plastike, a da je gotovo polovina ona za jednokratnu upotrebu. Od tog broja treba istaći da više od 10 miliona tona završi u okeanima.
Naučnici sve više rade na iznalaženju prirodnih materijala koji su pogodni za proizvodnju bioplastike. Ona se pravi od različitih biljaka, algi i mikroorganizama, kao što su bakterije. Jedno od novijih otkrića jeste proizvodnja ovakvog materijala od vodenog zumbula.
Izabrala sam baš ovaj primer jer osim što bi mogao, kako navode naučnici, da zameni konvencionalnu plastiku, rešio bi se još jedan ekološki problem. Ova biljka predstavlja invanzivnu vrstu, a ujedno i endemsku za Južnu Ameriku. Ona je u ostatak sveta uvedena kao ukrasna biljka, a kada dospe u životnu sredinu, odnosno vodu, veoma brzo se širi i dovodi do negativnih posledica po ostatak živog sveta u tom ekosistemu. Kako se objašnjava, ona stvara guste naslage i time sprečava prodiranje sunčeve svetlosti ispod površine vode. Kada uvene, njena razgradnja u vodi dovodi do nagomilavanje organskih materija koje mogu da smanje prisutnost kiseonika ali i da promene hemijski sastav vode.
Ukoliko se pravilno upravlja, njena karakteristika da se veoma brzo razmnožava, može da bude od koristi. Upravo je jedan od načina njena upotreba za proizvodnju bioplastike.
Beskrajne mogućnosti koje nam pruža priroda i snažna volja čoveka da je ispituje u korisne svrhe, obezbeđuje dobrobit za sve.
