Najveći izazov sa kojim se bori potreba za obnovljivim izvorima energije jeste uticaj na vremenske uslove. Ukoliko je u pitanju solarna elektrana, potrebno je da bude sunčano, dok je vetrogeneratorima neophodan vetar.
U tom slučaju mogu pomoći virtuelne elektrane.
Iako takav mehanizam zvuči prilično apstraktno, njihova tehnologija uveliko bi olakšala borbu protiv klimatskih promena.
Čisti izvori energije nisu neprestano dostupni, odnosno zavise od vremenskih uslova. Upravo ih je zbog toga veoma teško kontrolisati. Konvencionalne elektrane mogu, po potrebi, sagorevanjem više uglja da uravnoteže zahteve potražnje i potrošnje. Elektranama koje su zasnovane na čistim izvorima ne može se na takav način manipulisati, jer zavise od okolnosti koje nisu u domenu ljudskih uticaja. Tu nastupaju virtuelne elektrane, koje se, pomoću veštačke inteligencije, mogu ponašati kao konvencionalne elektrane.
Pročitajte još:
Jedna virtuelna elektrana može da se poveže sa većim brojem geografski razuđeno raspoređenih vetroelektrana i da utiče na smanjenje varijabilnosti snage svake od njih. Potrebno je da postoji i komponenta skladištenja energije, tako da se, ukoliko proizvodnja vetroelektrana nadmaši zahtev, baterije mogu napuniti i sačuvati energiju za kasnije. Moguće je ugraditi još neke karakteristike u cilju podsticaja potrošačima da optimizuju potrošnju energije.
„Statkraft“ je norveška kompanija koja od 2011. upravlja jednom od najvećih evropskih pogona za proizvodnju električne energije pomoću virtuelnih elektrana.
Virtuelna elektrana u Nemačkoj ima kapacitet od 12.000 MW, čime bi, teoretski, mogla da napaja 5 miliona domova, i to kapacitetom konvencionalne elektrane. Koristi platformu za veštačku inteligenciju preko koje se povezuje više od 1.500 vetroelektrana i hidroelektrana širom evropskog kontinenta sa pogonima za proizvodnju i skladištenje električne energije.
Potražnju i ponudu u realnom vremenu kompanija usklađuje pomoću prognozi za proizvodnju energije i podataka koji iz priključenih elektrana stižu u virtuelnu elektranu, uz tržišne cene energije. Ukoliko se pojavi višak, on se može skladištiti i iskoristiti kasnije.
Ipak, bitno je da se napravi balans resursa, jer ukoliko nečega ima previše, na primer snage vetra, biće teže kontrolisati virtuelnu elektranu.
Svakako, dobra strana aktivne upotrebe virtuelnih elektrana bila bi mogućnost potpunog saniranja emisije ugljen-dioksida i drugih štetnih gasova prilikom proizvodnje električne energije i time stajanja na put klimatskim promenama.
Slabost ovih elektrana bila bi neophodnost komercijalnih ugovora za svaki subjekat koji je priključen na nju, pri čemu su oni definisani kroz softverske sisteme za prikupljanje podataka, a time i ugroženi od potencijalnih sajber napada. Ukoliko bi virtuelna elektrana velike snage bila hakovana, to bi uticalo na celokupnu elektroenergetsku mrežu.
