Odgovor na pitanje „U kom istorijskom trenutku je ljudska vrsta prvi put zagadila vazduh i na koji način?“ se krije u – glečerima.
Omiljena bajka kao detetu mi je bila „Snežna kraljica“ Hansa Kristijana Andersena. Sećam se da je, posle svakog novog čitanja, u meni ostavljala neobičan osećaj melanholije, prazninu i određenu dozu zebnje. Ipak, iako nijedna od nabrojenih emocija nije pozitivna, često sam sa police sa knjigama uzimala zbirku Andersenovih bajki u crvenom mekom povezu i čitala upravo „Snežnu kraljicu“. Pisac bi u meni uvek budio iščekivanje, neizvesnost i, na samom kraju, olakšanje jednakog intenziteta kao da nikada pre nisam prolazila kroz njegove redove o hladnom svetu.
Uprkos tome što sam bila uobičajeno lenji, bezbrižni učenik nižih razreda osnovne, ni to što je zauzimala ubedljivo najviše stranica me nije sprečavalo da iznova „uranjam“ u njeno snežno kraljevstvo. Sa svojim drugarima nikada nisam mogla da komentarišem ovo delo, što zbog toga što su odmori i užine bili rezervisani za igru žmurke i trčanje po školskom dvorištu, što zbog toga što niko nije znao za Gerdu i Kaja i bili su naklonjeniji Snežani i patuljcima, lepotici i zveri i Ivici i Marici.
Topljenje glečera je sveobuhvatna uznemiravajuća pojava u savremenom dobu, a možda je nestankom nekog od njih zauvek iščezla i bezosećajna kraljica – ili ju je ova pojava primorala da migrira u toplije krajeve. Bilo kako bilo, naučnici tvrde da njena nekadašnja domovina okovana snegom i ledom nudi podatke o tome kada je Homo sapiens sapiens počeo da urušava kvalitet jedne od svojih osnovnih potreba – vazduha.
Iako se glečeri povlače decenijama unazad, stručnjaci su tek nedavno odgonetnuli kolika odgovornost za proces njihovog povlačenja pripada zagađenju vazduha izazvanom aktivnostima čoveka. Prema novim saznanjima, ono se odvija stotinama godina unazad, još od vremena osvajanja Amerike od strane Španaca, ali je danas bez presedana.
Istraživači sa peruanskog instituta za istraživanje glečera i planinskih ekosistema su otkrili postojanje čestica olova i žive u dubokim slojevima leda na Andima. Njihovo prisustvo pripisuju rudarenju srebra u Boliviji nakon španske okupacije kontinenta. Ono se odvijalo dve stotine godina pre Industrijske revolucije koja se najčešće smatra klicom ispuštanja štetnih gasova u atmosferu.
Istorija metalurgije na južnoameričkom kontinentu je ispisana u – ledu. Od plemena Inka, preko evropskih konkvistadora i boraca za nezavisnost, do industrijalaca – svi oni su ostavili trag u vidu zagađenja.
Američki prastanovnici su naglašavali da mi ne nasleđujemo Zemlju od svojih predaka, već je pozajmljujemo od svoje dece. Ako nastavimo da idemo istim putem, u očima naslednika izgledaćemo kao bratov drug koji mu je pozajmljenu loptu vratio probušenu – kao nemarna i samoživa bića. Ući ćemo u dug koji nećemo imati priliku da vratimo!
