Ako vam je dosta pridika da stalno „buljite u telefon“, ne bih da vam još i ja stajem na muku. Ipak, podeliću sa vama par informacija zbog kojih ćete možda poželeti da na par sati odložite telefone, a za one najhrabrije, i na par dana.
Naime, prema najnovijoj studiji koju je sproveo tim antropologa sa Univerzitetskog koledža u Londonu, ljudi se odnose prema mobilnim telefonima isto kao prema svojim domovima, a time što telefone nosimo svuda – čak i do toaleta – podsećamo na puževe koji ne mogu da se odlepe od svojih kućica, piše Gardijan.
Antropologe brine to što se u ovu „kućicu“ zatvaramo čak i kada smo među prijateljima ili na porodičnom ručku, a pogled na drage osobe često menjamo pogledom na „mimove“, „gifove“ i druge neodoljivo zabavne sadržaje.
Suludo je da se dopisujemo iako smo u istoj prostoriji, pa ipak, svima nam se to makar jednom desilo. Priznajem da sam sa drugaricom razgovarala satima, sve dok me od vreline telefona nije zabolela glava, iako je ona svega 15 minuta udaljena od mene.
Za ovu prenaglašenu zavisnost od telefona antropolozi imaju nekoliko objašnjenja. Dok jedni tvrde da smo „zalepljeni“ za ekran kako bismo zadovoljili svoju potrebu da „uvek budemo u toku“, drugi veruju da je telefon beg od realnosti, sigurna zona u koju se zatvaramo baš kao u „svoja četiri zida“.
Ovo je dobar trenutak da se zapitamo ko smo mi bez pametnih telefona jer sve što nam je bitno staje u ovaj maleni uređaj. Tu su fotografije i poruke sa dragim osobama, mesto za zabavu i socijalizaciju putem društvenih mreža, pa čak i znanje, jer kako do svih informacija dolazimo uz samo nekoliko klikova, nema potrebe da ih „čuvamo“ u mozgu.
Prema studiji koju je sproveo Univerzitet u Severnoj Karolini, upravo ova dostupnost informacija dramatično utiče na naš um. Pasivan i površan prostup informacijama, bez uloženog truda da dođemo do saznanja, dovodi do stvaranja manjeg broja sinapsi u mozgu, pa opravdano možemo reći da – što pametniji telefoni, to je manja naša pamet.
Naravno, nije potrebno da se u potunosti odreknemo telefona, jer je život bez njih skoro pa nezamisliv. Štaviše, nekim ljudima je ovaj uređaj sasvim opravdano prioritet, kao jednom deki koji je prišao da pomiluje mog sinčića jer su mu unuci u Norveškoj i mnogo mu nedostaju.
„Znaš, ima onaj viber, čujemo se svako veče“, bio je komentar ovog neodoljivo simpatičnog deke zbog kojeg sam, po ko zna koji put, bila zahvalna što živimo u 21. veku.
Ipak, i pored nebrojenih koristi od pametnih uređaja, verujem da bi trebalo da preispitamo svoje navike. Mogli bismo da uvedemo nove običaje – recimo da, kada smo u društvu, svi odložimo telefone u jednu kutiju ili da korišćenje mobilnih ograničimo na nekoliko sati dnevno, a ostatak vremena ispunimo kako znamo i umemo.
Uostalom, verujem da imate mnogo bolje ideje od mene, samo pazimo da telefoni ne postanu i naša kuća, jer vrlo lako, a da i ne primetimo, mogu postati i naš zatvor.
Milena Maglovski
