Projektovanje solarne elektrane – više od izrade projekta

Iako se često čini da je sav posao oko solarne elektrane pre svega tehnički, iskustvo projektanata pokazuje da je reč o mnogo složenijem procesu. Od dokumentacije i dozvola, preko statike objekata i priključenja, do izbora opreme i ekonomske isplativosti, svaki korak traži pažljivo planiranje u zavisnosti od tipa elektrane. O tome šta sve zapravo podrazumeva ovaj posao, razgovarali smo sa projektantom iz kompanije CEEFOR Bojanom Stevićem.

Šta je to što investitori najčešće ne vide na početku, kada odluče da uđu u projekat solarne elektrane?

– Ono što najčešće vide zapravo je krajnji cilj – da smanje račun za struju ili da kroz proizvodnju energije ostvare dodatnu korist. Međutim, mnogo ređe imaju jasnu sliku o tome koliko je ceo proces složen i koliko koraka prethodi samoj izgradnji. Na početku obično krećemo od osnovnih podataka, kao što su računi za električnu energiju, podaci o potrošnji i planovi investitora. Ali vrlo brzo dolazi se do pitanja dokumentacije, dozvola, uslova priključenja i tehničkih ograničenja same lokacije ili objekta. Upravo tada investitori najčešće shvate da solarna elektrana nije projekat koji može brzo i jednostavno da se sprovede.

Koliko već postojeći objekat može da zakomplikuje ceo postupak, posebno kod krovnih elektrana?

– Mnogo više nego što se na prvi pogled čini. Jedan od čestih problema jeste to što investitor, na primer, želi elektranu na krovu neke hale, magacina ili farme, ali za taj objekat nema kompletnu prateću dokumentaciju, ili ona ne odgovara stvarnom stanju na terenu iz različitih razloga.

Dešava se i da stanje objekta upisano u katastru ne odgovara onome što je stvarno na terenu. U takvim slučajevima usklađivanje dokumentacije sa postojećim stanjem podrazumeva dodatnu proceduru, a nekada i izradu novog urbanističkog projekta, što investiciju može dodatno da uspori i poskupi, pa se često postavlja pitanje isplativosti.

Veoma je važno da se već na početku utvrde podaci o legalnosti objekta, njegovoj konstrukciji i nosivosti dodatnog opterećenja – solarnih panela, konstrukcije, kablova itd. Kod starijih objekata to često otvara dodatna pitanja jer su građeni po ranijim propisima, dok se danas primenjuju drugačiji proračuni, kao i evropski standardi, poput Eurokodova. Stoga mi, kao projektanti, ne možemo da preuzmemo odgovornost za objekat čije stanje nije prethodno provereno, pa je upravo to često jedna od prvih tačaka na kojoj projekat može da uspori.

A kada je reč o elektranama na zemlji – gde tu nastaju najveći izazovi?

– Kod elektrana na zemlji situacija jeste jednostavnija utoliko što se ne kreće od postojećeg objekta, već je to nešto što se radi od samog početka, ali se zato otvaraju druga složena pitanja – na primer priključenje na mrežu i imovinsko-pravni odnosi.

Prvo je važno utvrditi da li je priključenje uopšte moguće, pod kojim uslovima i na kojoj tački. Zatim dolazi pitanje parcele, pristupa i eventualne trase kablovskog voda, koji nekada mora da prolazi kroz privatne posede ili kroz naseljena područja. Upravo ti koraci mogu da potraju veoma dugo i da budu administrativno zahtevniji od samog tehničkog projektovanja elektrane.

U FOKUSU:

• Kako izgleda farma nove generacije u Srbiji
• ABB razvija infrastrukturu koja ubrzava prelazak na održivu mobilnost
• E-mobilnost zahteva sinergiju tehnologije, regulative i investicija

Koliko administracija i institucije utiču na rokove realizacije?

– Utiču dosta, ali smo već toliko toga odradili po celoj zemlji da je iskustvo na našoj strani. Lokacijski uslovi jesu jedan od najvažnijih koraka na početku, jer se kroz njih definiše pod kojim uslovima uopšte može da se gradi, ali su i deo komplikovanog procesa. Problem je u tome što njihovo izdavanje zavisi od više institucija – distribucije, MUP-a, vodovoda, telekomunikacionih sistema, a kod većih i složenijih projekata i od organa zaštite životne sredine, zavoda za zaštitu spomenika i drugih.

U praksi se često dešava da upravo tu dođe do zastoja, bilo zato što neka saglasnost nije pribavljena na vreme, bilo zbog dugog čekanja. Pojedine lokalne samouprave još nemaju dovoljno iskustva sa ovakvim projektima, pa se dešava da dokumentacija mora da se dopunjava ili da se postupak vraća korak unazad. Zbog svega toga, ceo proces od prve ideje do završetka administracije često traje oko dve godine, iako sam tehnički projekat može da bude gotov za nekoliko meseci.

Smatramo da bi bilo dobro da postoji jedinstvena i usaglašena procedura za sve institucije koje učestvuju u procesu, jedan uvezan sistem, jer danas propisi često nisu međusobno usklađeni. Iako su izmene Zakona o energetici iz 2021. godine pokrenule nove procedure, one nisu u potpunosti usklađene sa pravilima drugih resora, poput MUP-a, građevinskog sektora, elektrodistribucije, pa čak i finansijskog sektora, a sve vezano za krajnji cilj sticanja status kupca-proizvođača ili proizvođača. U praksi to znači da ista stvar u jednom postupku može da bude prihvaćena, a u drugom osporena. Zato bi jedinstven pravilnik olakšao posao i investitorima i projektantima, ali i samim institucijama.

Koliko danas regulativa i tržišni uslovi utiču na planiranje solarne elektrane, posebno kada je reč o modelu kupca-proizvođača i razlici između fabrika i farmi?

– Mnogo više nego ranije. Danas više nije dovoljno samo pogledati kolika je raspoloživa površina krova ili parcele i prema tome odrediti snagu elektrane. Podjednako je važno analizirati kako će se proizvedena energija zaista koristiti, kolika je realna i vremenski raspoređena potrošnja objekta, kao i pod kojim tržišnim i regulatornim uslovima investitor ulazi u projekat.

Posebno je važno pitanje statusa kupca-proizvođača. Ranije je investitorima taj model bio veoma privlačan jer je postojala jasnija računica: deo energije troši se odmah, a višak se predaje u mrežu, a kasnije koristi tokom jesenjih i zimskih meseci kada je proizvodnja električne energije manja. Danas je situacija složenija. Pravila više nisu jednako pogodna za sve kategorije potrošača i sve veličine elektrana, pa investitor već na početku mora da zna da mogućnost predaje viškova u mrežu nije uvek jednostavna, niti jednako isplativa kao ranije.

Zato naglašavamo da veća elektrana ne znači automatski i bolje rešenje. Ako investitor ima veliki krov i može da finansira snažniji sistem, to ne znači da će sva ta energija biti dobro iskorišćena i tu nastupamo mi. Ključno pitanje postaje da li objekat ima dovoljnu i kontinuiranu potrošnju tokom dana, odnosno da li će proizvedena energija biti odmah utrošena ili će se pojaviti značajni viškovi.

Kod fabrika i industrijskih pogona situacija je uglavnom povoljnija. Takvi objekti često imaju stabilnu dnevnu potrošnju, mašine i proizvodne procese koji rade upravo u periodu kada solarna elektrana proizvodi najviše, pa se veliki deo energije može direktno potrošiti na licu mesta. U takvim slučajevima elektrana za sopstvenu potrošnju najčešće daje i najstabilniju ekonomsku računicu jer investitor tačno zna gde mu energija odlazi i koliki deo mrežne potrošnje može da zameni sopstvenom proizvodnjom.

S druge strane, kod farmi situacija može biti znatno drugačija, iako na prvi pogled deluje da su upravo one idealne za solarne elektrane zbog velikih krovnih površina. Mnoge farme često nemaju dovoljno ravnomernu i veliku potrošnju tokom celog dana da bi veća elektrana bila potpuno iskorišćena. Potrošnja može da varira u zavisnosti od sezone, vrste proizvodnje, rada opreme, ventilacije, hlađenja ili muže, pa se dešava da objekat ima dovoljno prostora za veliki broj solarnih panela, ali ne i dovoljno konstantnu potrošnju koja bi opravdala veću investiciju.

Upravo tu dolazi do izražaja razlika između tehničkog potencijala i ekonomske opravdanosti. Tehnički je možda moguće postaviti veći sistem, ali ako značajan deo proizvedene energije nema gde da se utroši, investitor ulazi u složenije pitanje predaje viška energije u mrežu, tržišne prodaje ili budućeg skladištenja. A to su oblasti koje i dalje zavise od regulative, tržišnih uslova i dodatnih ulaganja.

Zbog toga danas mnogo više pažnje posvećujemo usklađivanju snage elektrane sa profilom potrošnje objekta. U nekim slučajevima to znači manju, ali optimalnije iskorišćenu elektranu. U drugim slučajevima otvara se prostor za baterijska skladišta, ali i tu napominjemo da šira primena takvih rešenja još zavisi od daljeg razvoja regulative i tržišta, posebno kada je reč o kupcima-proizvođačima.

Intervju vodila: Milica Vučković

Intervju u celosti pročitajte u Magazinu Energetskog portala EKOMOBILNOST