Organska proizvodnja u Srbiji poslednjih godina je sve prisutnija, jer se povećavaju površine za gajenje, broj proizvođača, kao i rast prihoda od izvoza. Tako su, na primer, površine za ovu vrstu proizvodnje u proteklih desetak godina uvećane za čak deset puta, dok je izvoz porastao za više od 15 puta i u 2021. godini iznosio je 57,4 miliona evra.
Manje se zna da organskih proizvoda od naših proizvođača ima malo na domaćem tržištu, upravo zbog toga što gotovo sve što mali organski proizvođači proizvedu ode u izvoz, preko privatnih firmi, odnosno hladnjača sa kojima imaju kooperantske ugovore.
Komisije i kontrole – opterećenje
Na brojnim sajmovima ili festivalima hrane koji se održavaju širom Srbije takođe, sve je manje organskih proizvoda, odnosno onih koji su prošli sertifikaciju i kontrolu proizvodnje. Mali proizvođači koji se tamo pojavljuju, znaju prednosti ove proizvodnje, znaju za mogućnost znatno veće zarade ako bi se bavili istom, ali iz više razloga nisu se odlučili za to. Uprkos tome, mnogi od njih kažu da se trude da u poslu se drže većine principa po kojima se uzgaja organska hrana i da samo nemaju sertfikat koji to potvrđuje.
„Svi moji proizvodi su bez hemije“, tvrdi Bratislav Milosavljević, voćar iz Ražnja.
Pročitajte još:
Sokovi i džemovi Milosavljevića bez hemije
„Ne koristim ni veštačko đubrivo, ne bacam ga ni u šipurak, ni u šljive, ni u kupine, tako da je to sve maltene organsko, mada to nije ozvaničeno. Znam sve prednosti organske proizvodnje, znam i za siguran plasman i veće cene. Teško je doći do svega toga, pre svega do sertifikata, treba primiti komisije, imate nadgledanje, kontrole…
Sve bih ja to ispunio, ali to je i svojevrsno opterećenje za čoveka. Ovako trudim se da na svoja dva hektara proizvodim koliko mogu i plasiram gde mogu, i da to sve bude bez hemije“, kaže Milosavljević i dodaje da sokovi od šipurka i dunje, džem od šipurka nema ni konzervansa, ni vinobrana. Šljive su takođe pasterizovane, i sok i džem od smokve.
Suviše komplikovano i birokratizovano
Milutin Pantić, vlasnik firme „Hoff“ iz Beograda koja se bavi proizvodnjom i preradom aronije, krenuo je u svoj biznis sa namerom da sve bude po organskoj proceduri.
„Posle tri godine, dobio sam organski sertifikat, planovi su počeli da se ostvaruju, ali došla je korona, tražili su mi 4.500 evra da produžim sertifikat za tu godinu. Pošto je zbog korone posao stao, ja nisam imao sredstava da to uradim. Siguran sam da ima još takvih primera kao moj. I inače je kod nas sve to suviše kompilkovano i birokratizovano i suviše para se traži“, kaže Pantić koji uspeva da izvozi nadeve i prelive od aronije, kao i namaze od aronije „obogaćene“ drugim voćem.
Cena ulaganja dala bi preveliku cenu koštanja krajnjeg proizvoda
„Za ove proizvode je i teško dobiti sertifikat, jer onda svaka komponenta mora da bude organska, a to bi toliko podiglo cenu, da ne znam da li bi uopšte bilo kupaca, tako da smo mi praktično digli ruke od toga. Naš proizvod jeste organski, ali sertifikat od 4.500 evra ne možemo da platimo“, zaključuje Pantić.
Domaća hrana do Nemačke
Interesantno je i iskustvo Slavice Radosavljević iz Ražnja koja je sa svojom porodicom bila na samom pragu da počne da se bavi organskom proizvodnjom. Proizvodili su velike količine prerađevina od voća, a imali i 14 krava, pa su mogli da razvijaju i organsko stočarstvo.
„Ali, sin se oženio, kćerka udala, svi su krenuli svojim putem, a mene i deku godine sustižu. Zbog toga smo smanjili posao, od sertifikaciji sada ni ne razmišljamo, ali nastojimo da proizvodimo po organskoj proceduri, da sve bude kvalitetno, bezbedno i zdravstveno ispravno“, kaže Slavica otkrivajući nam da, pošto joj ćerka sa porodicom živi u Nemačkoj, domaća zdrava hrana iz Ražnja, po porudžini, odlazi do te zemlje.
Radosavljevićeva o sertifikaciji ni ne razmišlja
Za sve male proizvođače koji, ipak, razmišljaju o organskoj proizvodnji sistem kooperacije je najbolji način da to ostvare, odnosno obezbede siguran plasman i veću cenu. U Srbiji danas od oko 7.000 organskih proizvođača, čak 6.400 ili oko 90 odsto su kooperanti uključeni u grupnu proizvodnju i izvoze preko firme koja je nosilac seritifikata. Kao što brojke pokazuju, samo deset odsto organskih proizvođača su privatna gazdinstva koja su sama i nosioci sertifikata, ali uglavnom nemaju izvoz već plasman obezbeđuju na domaćem tržištu.
