PREČIŠĆAVANJE OTPADNIH VODA I OČUVANJE IZVORA SLATKE VODE

Foto: ljubaznošću Marine Strižak Janušević

Pijaće vode je sve manje i na pomolu su ozbiljni sukobi na svetskom nivou oko ovog dobra, jer je globalna kriza već uveliko prisutna zbog sve težeg obezbeđivanja osnovnih potreba ljudske zajednice, prvenstveno stanovništva južne hemisfere planete. Dostupnost kvalitetne vode značajno varira u okviru istog regiona, a pored prirodnih činilaca poput geografskog položaja, reljefa, padavina, temperature vazduha, na kvalitet vodnih resursa utiču i razni antropogeni uticaji.

Najveći problem zagađivanja kako površinskih tako i podzemnih vodotokova je otpad antropogenog porekla. Za razliku od evropskih zemalja, gde je od 40–90 odsto stvorenog otpada uvedeno u uređene tokove upravljanja počev od razdvajanja, preko ponovne upotrebe i tretmana do potpune implementacije principa cirkularne ekonomije, u Srbiji je svega 8–10 odsto stvorenog otpada uvedeno u regulatorne tokove.

Prečišćavanje otpadnih voda omogućava očuvanje izvora slatke vode i povećava kapacitete za njihovu upotrebu. Primena principa cirkularne ekonomije u preradi otpadnih voda vodovodnih sistema ogleda se u uspostavljanju koncepta ponovne upotrebe, čime postaje ostvarena vrednost otpadnih voda jer transformiše skupu uslugu saniranja otpadnog toka u samoodrživu uslugu koja ostvaruje ekonomski značaj.

Konvencionalni vodovodni sistemi u Srbiji vrše preradu vode uglavnom površinskih vodotokova procesom vodozahvatanja iz određene akumulacije, kroz korekciju PH vrednosti (alternativno), bistrenje, filtrisanje na peščanim filterima i obavezno hlorisanje. U beogradskom vodovodnom sistemu prečišćavaju se rečna i bunarska voda na nešto savremeniji način uz uvođenje ozonizacije, UV dezinfekcije, filtera sa aktivnim ugljem i tufom u tretmanu rečne vode, dok prečišćavanje bunarske vode započinje aeracijom.

U fokusu:

Ono što je zajedničko svim postrojenjima za preradu vode za piće jeste održavanje, tzv. pranje filterskih instalacija koje se vrši čistom prerađenom vodom. Tom prilikom nastaje određena količina otpadnih voda koje predstavljaju sopstvenu potrošnju. Sopstvena potrošnja u zavisnosti od stepena zaprljanosti filtera iznosi od 4–17 odsto ukupno proizvedene vode na datom postrojenju. Ovo znači da npr. postrojenje koje proizvodi 1500 l/s, odnosno oko 4.000.000 m3 mesečno i oko 48.000.000 m3 godišnje, može na sopstvenu potrošnju utrošiti čak do 7.000.000 m3 čiste vode na godišnjem nivou.

Foto-ilustracija: Unsplash (Manki Kim)

U JKP „Beogradski vodovod i kanalizacija“ filteri se peru jedan po jedan (ne mogu se istovremeno prati dva ili više filtera) i to na sledeći način: nakon produvavanja vazduhom, filter se ispira vodom intenziteta protoka od 570 l/s, u vremenskom trajanju od 20–25 min, do vrednosti mutnoće od 0.1NTU pri čemu se utroši od 700 do 900 m3 čiste vode po filteru.

Kako voda od pranja filtera ide direktno u kanalizaciju, urađeno je ispitivanje mutnoće/NTU, od strane akreditovane laboratorije tokom kompletnog postupka pranja filterskih instalacija i utvrđeno je da nakon četiri minuta mutnoća otpadne vode eksponencijalno opada do granica zamućenosti vode recipijenta. Nakon dodatnih fizičko hemijskih i mikrobioloških ispitivanja, zaključeno je da samo 15 odsto vode od pranja filtera ima povišene vrednosti parametara u odnosu na sirovu vodu recipijenta dok je 85 odsto otpadne vode u granicama parametara vode recipijenta (ukoliko je na primer utrošeno 700 m3 vode za pranje, to znači da se 595 m3 ne razlikuje po kvalitetu od dolazeće vode na vodozahvatu).

Ovo znači da se recirkulacijom bez ikakve obrade može vratiti na početak procesa prerade vode za piće, 85 odsto vode od sopstvene potrošnje, dok je ostalih 15 odsto otpadne vode ( u konkretnom primeru oko 100 m3 ) potrebno tretirati putem ponovnog istaložavanja kroz namensku taložnicu, a koncepcija potrebnog postrojenja je zasnovana na tehnološkim postupcima koji su lokacijski razdvojeni, a čine celinu u kontinuitetu: linija prihvata i raspodele otpadnih voda, linija prepumpavanja, linija taloženja, egalizacija i linija prerade mulјa.

Nakon ovog procesa je potrebno uraditi proveru parametara kvaliteta u egalizacionom bazenu, odakle je takođe moguće vratiti i ovaj deo otpadnih voda na početak procesa bistrenja čime ništa ne biva upušteno u kanalizaciju. Mulj koji nastaje tokom navedenih postupaka potrebno bi bilo izdvojiti, dehidrirati nekim od postupaka (ova vrsta muljeva sadrži min 96 odsto vode), izvršiti karakterizaciju i razmotriti ponovnu upotrebu.

Ispravno koncipirano postrojenje za tretman otpadnih voda količine od 100 l/s, zahteva manja ulaganja jer je u pitanju mali kapacitet. Investicija za postrojenje ovog tipa je manja i pri procesu istaložavanja, jer je, primera radi, taložnica sa lamelama znatno jeftinija od eventualnog filterskog postrojenja, dok su ostali potrebni objekti gotovo istovetni, srazmerno kapacitetu.

Srbija bi trebalo mnogo više da ulaže u zaštitu životne sredine, upravljanje otpadom, cirkularnu ekonomiju i zaštitu prirodnih resursa, kako bi izbegla ili umanjila nastupajuće deficite prirodnih resursa, pogotovo vode za piće, što neminovno postaje ekološki imperativ.

Autor: Marina Strižak Janjušević

Tekst u celosti pročitajte u Magazinu Energetskog portala UPRAVLJANJE OTPADOM.

slični tekstovi

komentari

izdvojene vesti