Avio-industrija krivac je za 2 odsto globalne proizvodnje ugljen-dioksida (CO2) izazvane ljudskom aktivnošću. Iako se ovaj udeo čini relativno malim u poređenju sa 40 odsto emisija zbog generisanja električne energije i kućnog grejanja, avijacija je jedan od najbrže rastućih izvora gasova staklene bašte. Predviđanja govore kako će u narednih dvadeset godina potražnja za vazdušnim saobraćajem da se udvostruči.
Dva su izazova sa kojima se suočavaju avio-kompanije: globalne fluktuacije cena nafte i pritisak da smanje svoje učešće u zagađenju vazduha. I jedan i drugi čine da im biomasa postaje sve više primamljivo gorivo. Biogorivo se, različitim hemijskim i biološkim procesima, pravi od brojnih biljnih materijala, od uljanih kultura preko useva šećerne trske i skrobnih biljaka do lignocelulozne biomase. Ona daje 93 odsto više energije nego što je potrebno za njen nastanak, uz značajno manje štetne emisije, od čak 41 odsto, u odnosu na fosilna goriva. Ipak, tehnologije za pretvaranje nafte u mlazno gorivo razvijenije su i donose veću energetsku efikasnost.
ASTM International, organizacija za razvoj globalnih standarda, odobrila je mešavinu naftnih derivata i goriva napravljenog iz obnovljivih izvora energije u promeru 50:50 za komercijalne i vojne letove. Međutim, čak i nakon značajnih istraživanja i promocije bio-pogona u avionskoj industriji, njegova upotreba tek je u začetku i obim proizvodnje je i dalje nizak. Da bi se povećao, potrebno je unaprediti tehnologiju i obezbediti obilje jeftinih sirovina.
Nedavno istraživanje je pokazalo kako bi šećerna trska zapravo mogla da bude najprivlačniji resurs za avio-kompanije. Po hektaru može da donese 2.500 litara biogoriva.
Kako bi šećerna trska kao rešenje bila održiva, obrada goriva treba da bude ekonomična i biljni prinosi visoki uz eksploataciju što manje obradivog zemljišta. U poređenju sa sojom, koja joj je trenutno najveći konkurent i od koje se proizvode najveće količine biodizela u SAD, po jedinici tla donosi 15 puta više biogoriva, a u poređenju sa kukuruzom, dva puta je profitabilnija. Boing 747 mogao da leti 10 sati na „šećer“ proizveden na samo 54 hektara.
Njena sledeća prednost odnosi se na energiju. Ostaci trske, nakon procesa ekstrakcije soka, mogu da se spale kako bi se proizvele para i struja. Prema analizi naučnika, električnom energijom, nastalom ovim postupkom, mogla bi da se napaja bio-rafinerija. Višak snage na taj način bio bi iskorišćen za snabdevanje električne mreže i po drugi put u ciklusu prerade šećerne trske, energija iz obnovljivih izvora došla bi namesto više štetnih i neobnovljivih fosilnih goriva.
Kako šećerna trska zahteva specifične tropske uslove, uglavnom se gaji u Indiji, Kini i Brazilu. Američki naučnici nastoje da je genetički modifikuju u smeru veće tolerancije na hladnoću da bi mogla da se uzgaja na neiskorišćenom tlu u jugoistočnom delu države. Avio-kompanije bi proizvodnja „šećernog“ goriva koštala 5,31 dolara po galonu, manje u odnosu na ono proizvedeno od algi ili drugih uljarica, kao što su kanola ili palmino ulje.
Istraživači su utvrdili da bi samo zaokret Brazila ka još većem iskorišćavanju potencijala šećerne trske smanjio emisiju CO2 za 5,6 odsto na globalnom nivou. Koliki bi tek pozitivan uticaj po životnu sredinu imala bio-revolucija na nivou planete.
