Pančićeva omorika širi svoje korenje: priča o mladom čoveku koji je vraća prirodi

Na obroncima zapadne Srbije, tamo gde se planine uzdižu iznad Drine, raste vrsta drveta koja je postala svedok vremena i tihe borbe za opstanak. Nekada široko rasprostranjena, Pančićeva omorika danas spada među najređe četinare Evrope.

Iako gracioznog oblika – vitka i visoka – na prvi pogled može delovati krhko, iza tog elegantnog izgleda krije se izuzetna otpornost. Suočena sa ekstremnim promenama koje su oblikovale planetu tokom desetina miliona godina, uključujući i ledeno doba, ova vrsta je gotovo nestala sa evropskog kontinenta. Ipak, uspela je da opstane – i to upravo na prostoru današnje Srbije i Bosne i Hercegovine, gde i danas čuva tragove davno izgubljenih šuma.

Srpski lekar, botaničar i akademik Josif Pančić ostavio je Srbiji u nasleđe – kako ju je i sam nazivao – ledenu lepoticu, nakon što ju je 1875. godine otkrio na Tari. Danas je Pančićeva omorika strogo zaštićena vrsta, ali njen opstanak dodatno ugrožavaju klimatske promene. Upravo zato, očuvanje ove jedinstvene vrste nije samo pitanje institucija i zaštite prirode, već i odgovornost svakog pojedinca prema nasleđu koje nam je povereno.

Među onima koji su prepoznali tu odgovornost nalazi se i Bojan Jovanović, inženjer elektrotehnike koji je svoj profesionalni put usmerio ka razvoju obnovljivih izvora energije, ali i očuvanju prirode izvan okvira svoje profesije.

Priča o sadnji počela je jednim ličnim snom – kupovinom placa na Tari, mesta gde je oduvek želeo da ima svoj kutak u prirodi. Deset sadnica Pančićeve omorike nedugo zatim pronašlo je svoj dom u njegovom dvorištu.

– Znao sam da je to tek početak. Nakon prve sadnje, nastavio sam da sadim svakog proleća i jeseni. Na svakih šest meseci posadim između 10 i 15 sadnica, u zavisnosti od vremena i finansijskih mogućnosti. Kopanje na tom, ne baš mekanom terenu nije jednostavno, a vodu moram da donosim sa izvora kako bih zalivao sadnice – objašnjava Bojan.

Osam sadnica koje su posađene pre nekoliko dana dobile su posebno mesto u ovoj priči – zasađene su zajedno sa decom iz njegove osnovne škole. Kako kaže Bojan Jovanović, prolazeći pored škole koju je i sam pohađao, primetio je da su jelke oko kojih su se kao deca igrali u međuvremenu posečene. To ga je podstaklo da upravo školsko dvorište postane novi dom za sadnice Pančićeva omorika.

Nakon što je stupio u kontakt sa direktorom škole, koji je sa oduševljenjem prihvatio ideju, u dogovoru sa nastavnicom biologije organizovana je akcija sadnje. U njoj su učestvovali svi – nastavnica, učenici i Bojan.

– Iskopao sam rupe, doneo sadnice, humus i sve što je bilo potrebno. Deca su pripremila prezentaciju koju su predstavila, a nastavnica i ja smo je dopunili. Na kraju smo zajedno zasadili osam sadnica, simbolično – po jednu za svako odeljenje, odnosno generaciju škole – kaže on.

U ovom trenutku, Bojanov mali rasadnik broji blizu 100 sadnica i nastavlja da raste. Ipak, kako ističe, ovo je tek početak – već se razmatra sadnja u još tri škole.

– Bilo da se radi o kilovatima, megavatima, sadnicama ili korenima, sve je to deo iste borbe za zdraviju i zeleniju budućnost – rekao je Bojan.

Iako se priroda često posmatra kao nasleđe koje smo dobili, uključivanje dece u ovu priču daje joj još jednu, dublju dimenziju. Nije reč samo o nasleđu, već o odgovornosti da ga sačuvamo i prenesemo dalje – onima kojima pripada. Kako je zaključio Bojan – Prirodu ne nasleđujemo samo od svojih predaka, već je pozajmljujemo od svoje dece.

Katarina Vuinac