Privučena zavodljivom moći prirode, čistotom dečjih osmeha i beskrajnom harizmom Ane Svilar, idejnog tvorca “Avanture Zelembaća”, htela sam da saznam više o edukativnim radionicama za klince koje organizuje.

“Ideja o prenošenju znanja o zaštiti životne sredine je nastala veoma spontano”, otkriva mi Ana na početku našeg razgovora i dodaje da je pre više od tri godine na poziv vaspitačica održala predavanje povodom Dana planete Zemlje u vrtiću svog sina. Uzbuđena zbog rada sa najmlađima, u trenutku je stvorila alter-ego i od master inženjera zaštite životne sredine pretvorila se u superheroja Zelembaća. “Tako je sve počelo. Počela je priča o tome kako Zelembać svojim supermoćima štiti životnu sredinu”, objašnjava mi. Opčinjeni bezazlenom i dobroćudnom “prevarom”, njeni učenici su takođe poželeli da budu slični njoj – branitelji prirode. Toplina njihovog entuzijazma je nešto što se pamti čitav život, objašnjava Ana svoj poriv da predavanje u vrtiću preraste u dalekosežniju akciju s jasnom misli vodiljom “Filozofiraj zeleno!”.

“Isti koncept superheroja sam primenila na radionicama na Radmilovcu, Oglednom dobru Poljoprivrednog fakulteta, i u Centru za ribarstvo i primenjenu hidrobiologiju ‘Mali Dunav’. Reakcije su opet bile pozitivne. Posle toga je sve istorija. Okupila sam kolege, napisali smo projekat i konkurisali za Superste program, koji je dao prvo finansiranje aktivnosti”, priseća se Ana začetaka “Avanture Zelembaća” i svoje početne motivacije i optimizma, “težim da dalje poduhvate nosim na istim krilima zato što duboko verujem da je osvešćivanje mališana dugoročna investicija i da će jednog dana doneti rezultate koji prevazilaze naša očekivanja.”

“Edukaciju smo nazvali ‘Avantura Zelembaća’ zato što deci pružamo znanja o vrednostima na njima prijemčiv način. Kao zeleni heroji, oni vide sopstvenu ulogu i zadatak, možda i bolje i odgovornije nego odrasli. Nadamo se da ćemo probuditi neke nove modele razmišljanja i ponašanja kod budućih doktora, mašinaca, elektrotehničara, pekara, dizajnera, novinara, umetnika…”, nastavlja moja sagovornica.

Za svojevrsni “transfer znanja” o okruženju mesto nije presudno, sve dok dominira zelena boja. “Uvek smo se držali otvorenog terena, ali smo se posebno vezali za Arboretum Šumarskog fakulteta, gde nam je i sada baza”, ističe Ana. Ponosna je na svoj tim od 17 ljudi – apsolvenata ili svršenih studenata ekologije, šumarstva i biologije. Spaja ih zajedničko uverenje da je perspektiva “Avanture Zelembaća” – blistava, a krivicu za propuštene prilike snosi sama Ana zbog, kako ona to kaže, ličnih ograničenja.  “Od prošle godine ne mogu da učestvujem aktivno u realizaciji projekta. Samo još malo da se ubrzam i imaćemo pravu ‘zelenu gerilu’ u Srbiji”, ubedljiva je ona.

Bez obzira na Anin ponos na “Avanturu Zelembaća”, suština je, prema njenim tvrdnjama, mnogo šira. “Mi čuvamo Zemlju jer ona pripada generacijama koje tek dolaze i naša je obaveza da je svojim naslednicima ostavimo u što boljem stanju. Zdrava životna sredina je pravo naše dečice. Ona su sastavni deo prirode i priroda im je neophodna bez obzira na to da li su rođena u ruralnim ili urbanim područjima. Svako zdravo odrastanje podrazumeva i osluškivanje i posmatranje svih prirodnih pojava i odnosa”, konstatuje uz poruku da je na nama starijima da usmeravamo one mlađe ka pravilnim odnosima ka živom svetu. A kako ona i ostatak njene ekipe avanturista to čine?

“Imamo nekoliko tema koje obrađujemo. Trudimo se da ih obuhvatimo sve i da prilagodimo komunikaciju uzrastu publike. Akcenat je na zagađenju, počevši od otopljavanja lednika i stvaranja gasova sa efektom staklene bašte. Pričamo o ozonskom omotaču, koje su nuspojave, kako i zašto se naša planeta zagreva, kako raste nivo vode – sve se to objasni tako da klinci usvoje ta znanja. Posle prelazimo na staništa, na čitav biodiverzitet, koji je izuzetno zapostavljena grana ekološke nauke. Govorimo o ugroženim vrstama i uzrocima zašto su neke neka staništa i vrste ugroženi. Koliko god mi bili ekološki osvešćeni, svakako nećemo moći da sprečimo izumiranje pojedinih vrsta, jer je to evolucija, ali je poenta da mi ne naškodimo njenom toku. Pričamo o tome kako ljudi mogu da utiču na očuvanje staništa, kako tehnologije utiču na životnu sredinu i kroz to provlačimo priču o reciklaži. Na kraju, kao zaključak dajemo odgovor na pitanja šta je nauka, zašto je bitno da istražujemo i da pravimo nova zelena rešenja. Obuhvatamo i nove čiste energije. Sami povezuju činjenice kako, na primer, fosilna goriva štete životu na Zemlji. Onda se pitaju na koji način da spreče upotrebu tih istih energenata. Na kraju dolaze do zaključka – korišćenjem obnovljivih izvora energije – sunca, vetra, vode. Deca imaju neverovatne zamisli – ukoliko bih imala neodređenu količinu novca, iskoristila bih ga za proučavanje zelene filozofije sa malcima. Vrlo pragmatično razmišljaju, njih ne sputava razmišljanje o sredstvima, kadru… Njima je jedino važan cilj – poboljšanje života na planeti. Umesto da i mi tako, kao oni, usko gledamo, mi se zaustavimo negde kod ekonomske krize”, naglašava Ana.

“Ako govorimo o donjoj granici kada deca treba da se obrazuju, moj odgovor je ODMAH! Učite ih dok su maleni da vole životinje, biljke, da osete pojave, promene, odnose… Naučite ih da razumeju prirodu kako bi je voleli, a kada je budu voleli, oni će je i čuvati”, podučava me – a i vas – prvi superheroj Zelembać.

Ana ima razumevanja za društvenu situaciju u našoj državi i misli da u očuvanju prirodnog okruženja dosta kaskamo zato što se već decenijama borimo s efektima ratova. Pokazatelj toga je i činjenica da sistem formalnog obrazovanja ne uključuje dovoljno zaštitu životne sredine, te održivi razvoj, kao nov društveni poredak. Savetuje da se oni u sistem uključe i horizontalno i vertikalno, i kao specifična oblast obrazovanja i kroz sve druge oblasti, bilo da su utemeljene na društvenim ili prirodnim naukama.

Odrasli predstavljaju kamen spoticanja, napominje sagovornica, zato što već imaju formirane potrošačke i životne navike i trebalo bi ih dodatno motivisati da bi ih voljno promenili – navodeći primer da i dalje učimo da u prodavnicu nosimo ceger. Potrebni su empirijski primeri kako i kako svaka pojedinačna osoba može da sopstveni doprinos promeni dosadašnjih tendencija zagađenja, a samim tim i stvaranje kritične mase nosilaca promene svesti. “Trenutno smo veoma daleko od toga zbog nedostatka finansijskih sredstava, kao i niskog standarda i dnevnih briga koje muče stanovništvo”, zaključuje i osvrće se na primer skandinavskih naroda koji su u tom smislu u znantno povoljnijem položaju pa prave i veće iskorake. Međutim, nekada upravo njeni đaci-Zelembaći na svoje ukućane prenesu pozitivne prakse ophođenja prema prirodi.

“Ono što je ljudska civilizacija uradila u poslednjem veku, sa svim posledicama po našu planetu, najveća je pretnja nama samima. Reverzija trenutnog zagađenja je jako težak i dug proces, ali za nas koji se bavimo zaštitom životne sredine – to je dostižno. Ukoliko je svaki pojedinac sposoban da smanji svoj negativni uticaj, bez ugrožavanja osnovih životnih potreba, onda je to moguće učiniti i u okviru zajednica i na kraju čitave populacije. Moj zadatak jeste da ljudima pomognem da shvate značaj promene navika u korist zaštite životne sredine, koje će dugoročno doprineti. Čak ni velikim sistemskim rešenjima se ne dolazi do rezultata tako brzo kao kada bi se svaki pojedinac tokom svog životnog veka pobrinuo da svoj tzv. dug Zemlji prolongira tako da on bude pozitivan. Ovom prilikom pozivam sve ljude dobre volje da se mom timu i meni pridruže u toj misiji”, završava svoj izlaganje Ana.

Nadam se da sam širenjem glasa o “Avanturi Zelembaća” u svom krajnjem bilansu zaduženja planeti neutralisala barem pokoju iskorišćenu plastičnu slamčicu. Sada sam svakako prešla na one od bambusa! Rečima poznatog fudbalera, oprostite mi moju ružnu prošlost :)

Jelena Kozbašić