Zagađenost vazduha u Srbiji i okolnim zemljama je sve veća, a Beograd je mesecima na listi top deset najzagađenijih gradova na svetu.

Najveći krivac je neadekvatno spaljivanje različitih materija koje za posledicu ima direktan uticaj na vazduh, a rešenje je vrlo jednostavno – smanjenje količine otpada koji će završiti na deponijama, ali i reciklaža.

Najjednostavnije objašnjeno reciklaža je proces prikupljanja i obrade materijala koji bi inače završio na otpadu, a sve sa ciljem stvaranja novog proizvoda. Na ovaj način otpadu se daje nov život i postaje resurs koji se koristi iznova i iznova.

Današnji svet teško je zamisliti bez plastike. Za početak, svi u kući imamo kesu koja čuva gomilu drugih kesa.

U Srbiji građani u proseku troše sedam plastičnih kesa dnevno, odnosno 2.555 godišnje, što je više od dve milijarde potrošenih kesa, samo u Srbiji. Šta se dešava u ostatku Evrope? Nije idealno, ali je bolje – u proseku građanin EU potroši oko 500 kesa za jednokratnu upotrebu godišnje , odnosno pet puta manje plastičnih kesa na godišnjem nivou od domaćih potrošača.

Evropa proizvodi 60 miliona tona plastike, a samo 30 odsto se reciklira. Rezultati istraživanja udruženja Surfrider iz Kalifornije pokazuju da svakodnevno u moru završi osam miliona tona otpada. Takođe, 80 odsto zagađenja mora stiže s kopna, a glavni krivac za to je čovek.

Plastični otpadi u moru stvaraju veliki problem za okolinu, jer zagađuju vodu i škode morskim životinjama i pticama.
Plastika je u vodi koju pijemo, hrani koju jedemo, vazduhu koji udišemo.

Prema Svetskoj organizaciji za prirodu, nedeljno u sebe unesemo oko pet grama plastike – proporcionalno jednoj kreditnoj kartici, a najveći izvor mikroplastike koju unosimo je voda.

U Srbiji, slivanje plastičnog otpada u vodene tokove dovodi do višestrukih posledica, a najznačajnija je postepeno otpuštanje toksičnih hemijskih materija koje nastaju raspadanjem plastike u zemljište i njihov prelazak u podzemne vode. Iz zemljišta i podzemnih voda komadići plastike dospevaju u ribu i biljni svet, preko čega i na trpezu, a preko bunara i donaših bokala sa vodom.

Otpad od plastike može biti i uzrok poplava, jer može začepiti kanale za drenažu i odvodne cevi. Takođe, tokom svog razlaganja, plastika, ispušta metan koji je neuporedivo opasniji od ugljen-dioksida u kontekstu stvaranja efekata staklene bašte.

Svake godine u svetu se proizvede više od 300 miliona tona plastičnih materijala. Od ovog broja 40 odsto čini ambalaža od plastike koja se koristi za pakovanje najrazličitijih proizvoda – od PET boca, stiroporskih tacni do polietilenskih folija. Malo koja industrija je ostala imuna na plastiku, od delova za avione pa do medicinskih uređaja – plastika je prisutna svuda, a među plastičnom ambalažom najzastupljenije plastične boce, kese i čaše za jogurt.

Važno je reći i da se čaše za jogurt se prave od polistirena, koji se ne razgrađuje i ne reciklira, već se uništavati u strogo kontrolisanim uslovima, kako bi se izbegle štetne posledice.

Pojedini aditivi koji se dodaju u plastične mase da bi unapredili njihova svojstva štetni su po ljudsko zdravlje jer mogu uticati na rad hormona ili pojavu kancera.

Plastične boce se prave od polietilen-tereftalata, a poznate su u formi takozvane PET ambalaža. Ona se razlaže jako dugo, ali se može reciklirati. U razvijenim zemljama ova ambalaža se uredno sakuplja, dok kod nas vlada mišljenje da ne postoji ekonomski interes za recikliranje PET ambalaže. Mnogi proizvođači se pravdaju da je lakše napraviti nov proizvod nego reciklirati ambalažu i od nje napraviti nov proizvod.

Plastična ambalaža čini četvrtinu otpada po kućama, a postojeće učešće domaćinstava u reciklaži je relativno nisko: gotovo 70 odsto nikada ne odvaja otpad za reciklažu, dok svako treće domaćinstvo bar ponekad odvaja i u tom slučaju su u pitanju proizvodi od plastike. Da bi se samo jedna nemarno bačena kesa razgradila potrebno je da prođe između 400 i 1.000 godina, a čak i tada razgrađene hemikalije od kojih su napravljene još dugo zagađuju okolinu.

Plastični materijal se sastoji od molekula koji najčešće potiču od nafte, dok se manji broj plastičnih materijala pravi od drugih sirovina, na primer od kukuruza. Plastika je raspoređena u sedam tipova prema hemijskom sastavu, a tokom raspadanja, svaka od njih oslobađa razne toksične materije.

Zabrinjavajuće je da oko 90 odsto plastičnog otpada na svetu neće biti reciklirano jer je recikliranje plastike skup i zahtevan process, pa je jedino pravo rešenje njena minimalna upotreba, višestruko korišćenje i/ili nalaženje jeftinih postupaka za proizvodnju bioplastike na bazi skroba i celuloze. Čak 80 zemalja u svetu je uvelo zabranu korišćenja plastičnih kesa, a mnoge zemlje idu korak dalje i postepeno ukidaju i pastični pribor za jelo i plastične slamčice.

Promene su moguće, važno je samo napraviti prvi korak. U Srbiji je ProCredit banka još prošle godine donela odluku da više ne koristi jednokratnu plastiku u svojim poslovnim prostorijama. Svo piće se nabavlja isključivo u staklenoj ambalaži, a u restoranu za zaposlene se više ne koristi plastični pribor za jelo, dok su plastične slamčice zamenjene biorazgradivim. Ukoliko žele, zaposleni mogu kući poneti svoj obrok i umesto plastičnih ili stiropor posuda, hrana će im biti zapakovana u staklenu ambalažu, koju nakon korišćenja vraćaju u restoran banke.

ProCredit banka je uspešno pronašla alternativu, pa je rezultat ove inicijative 24.000 plastičnih kutija za hranu manje u komunalnom otpadu koji ne poseduje mogućnosti reciklaže.

U ovoj banci otišli su i korak dalje, pa su organizovali i internu kampanju koja ima za cilj da edukuje sve zaposlene o štetnim navikama korišćenja plastike.

Sve je krenulo od Strategije za smanjenje proizvodnje i upotrebe plastike, koja je na nivou ProCredit grupe usvojena krajem septembra 2019. godine, a prema kojoj banka ohrabruje klijente da modifikuju svoje biznis modele prema principima cirkularne ekonomije, odnosno da modifikuju svoju proizvodnju plastičnih proizvoda koristeći alternativne i održive materijale.

Jovana Canić