Šta zagađuje vodu u Srbiji, zašto Đerdapsko jezero preti da postane ekološka bomba, da li ispravne pijaće vode ima dovoljno za sve građane i kako rešiti ove probleme, neke su od tema o kojima je u intervjuu za Centar za istraživačko novinarstvo Srbije (CINS) pričao profesor Božo Dalmacija* sa Katedre za hemijsku tehnologiju i zaštitu životne sredine Prirodno-matematičkog fakulteta u Novom Sadu.

P: Struka govori da Srbija nije bogata vodama. Šta to znači i da li delite takvo mišljenje?

O: Vode ima, ali nema kvalitetne vode. To je ona stara jevrejska „imao, pa nemao“­ – ­ti imaš vodu, a ne možeš da je koristiš zato što zagađuješ. Realno mi danas ne možemo da koristimo Dunav direktno kao vodu za piće. Dolazi i iz drugih zemalja voda lošeg kvaliteta, ali ako posmatramo Moravu i sve te reke gde ispuštamo otpadne vode one nisu dobrog kvaliteta, da možemo da kažemo da su upotrebljive. Naša najveća reka Morava zagađena je azotom i fosforom zbog spiranja tla, a kroz zagađene kanale u Vojvodini praktično voda ne teče. U te kanale dospeva velika količina otpadnih voda i gube svrhu za koju su bili i napravljeni, a to je navodnjavanje. Pitanje je čime navodnjavamo ako je ta voda takvog kvaliteta…

P: Koje su reke u Srbiji najzagađenije?

O: Sve male reke koje su u blizini velikih gradova i industrijskih centara. U Vojvodini imamo Veliki bački kanal, to je crna tačka sa oko 400.000 kubika zagađenog taloga koji moramo izvaditi. Zatim kod Bora, gde imamo rudnike, praktično nam je Borska reka tok otpadnih voda. Na velike reke to zagađenje kao manje utiče, a zapravo dolazi do razblaživanja pa nam na izgled deluje da nije opasno. Ipak postaje opasno, posebno u Đerdapskom jezeru gde završavaju sve zagađujuće materije iz cele Evrope i Srbije zbog toga što smo postavili branu za proizvodnju struje. Zbog te brane talog koji sa sobom nosi zagađenje se zaustavlja, pada na tlo i ne može da se kreće dalje. Jedan dan će taj zagađeni talog biti takozvana ekološka bomba jer šta ćemo raditi ako se nakupi previše zagađujućih materija. Moraćemo to da čistimo, a to će biti preskupo. Zato moramo insistirati na prečišćavanju otpadnih voda i na taj način da rešimo taj problem. Od dana kada će Đerdapsko jezero postati ekološka bomba daleko smo jedno 50 godina, ali već sad tamo imamo crnih tačaka.

P: Šta loš kvalitet znači za biljke i ribe u vodi, ali i okolinu?

O: Sigurno da je jako veliki uticaj. Utiče na kvalitet riba, smanjuje se biodiverzitet. U nekim rekama taj biodiverzitet se pomerio i preživljavaju organizmi koji su najotporniji, a većina drugih polako nestaje i zato moramo da vodimo računa. U onim oblastima koje smo proglasili zaštićenim, kao na primer Obedska bara ili Carska bara gde se ptice selice hrane, može doći do smanjenja tih ptica što utiče na ekosistem. Ako su one predatori nekih insekata koji nam smetaju, onda će broj tih insekata da se poveća. Moraćemo da koristimo više pesticida umesto da imamo prirodan lanac ravnoteže.

P: Kako se to odražava na čoveka?

O: Ulazi u lanac ishrane i dolazi do čoveka. Tu mi ne možemo ništa sprečiti jer ako ćemo jesti ribu, unećemo nešto s njom, ako ćemo jesti voće i povrće unećemo u organizam neke zagađivače opasne po zdravlje. Poslednje istraživanje u Britaniji ukazuje da zagađenje voda može uticati čak i na problem steriliteta. To je dokazano na malom broju uzoraka tako da to ne možemo da tvrdimo zasigurno, ali da utiče na pojavu kancera nadbubrežne žlezde, kancera kože, jetre, to znamo sigurno. Znamo da u navodno čistim vodama koje se koriste za piće ima zagađujućih elemenata koji ulaze u organizam čoveka i izazivaju različite bolesti (više u antrfileu). Problem je što zavodi za javno zdravlje ne rade epidemiološku studiju tamo gde ljudi koriste poljoprivredne kulture i piju vodu koja ima te elemente i ispitaju koliko je ljudi bolesno od različitih bolesti. Mi imamo podatke Svetske zdravstvene organizacije i to koristimo kao pritisak na donosioce odluke da o tome razmišljaju.

P: CINS je ranije pisao o Palićkom jezeru i problemu koji izazivaju otpadne vode uprkos vrednim investicijama. Koliki problem otpadne vode predstavljaju po kvalitet naših reka i jezera?

O: To je najveći problem. Mi nažalost prečišćavamo 10% otpadnih voda, ostalih 90% dospeva u reke. Najveći zagađivači voda u Srbiji su zapravo tri grada koja nemaju prečistače. To je Novi Sad, Beograd i Niš. Svi kažemo ’moramo da prečišćavamo otpadne vode’, ali pitanje je kako. Mi nemamo kritičnu masu stručnjaka koja može da se nosi sa tom oblašću bez obzira što smo sad dobili kineski kredit i treba da napravimo 70 postrojenja za prečišćavanje. Moramo da razmišljamo da to s jedne strane budu tehnologije koje zahtevaju malo energije, a s druge strane da iskoristimo sve ono što nastaje od otpadnih voda. Tako aktivan mulj možemo da koristimo za proizvodnju biogasa ili kao đubrivo.

P: U Srbiji imamo mesta poput Zrenjanina koja godinama nemaju ispravnu pijaću vodu. Imamo li dovoljno ispravne pijaće vode za sve građane?

O: Ne. To je najveći problem. Svi veliki gradovi poput Novog Sada, Niša i Beograda imaju dobru vodu za piće zato što imaju kritični masu ljudi koji to kontrolišu i na vreme su izgradili vodovode. Međutim, mali gradovi posebno mala naselja nemaju nikakva rešenja. Ljudi tamo jednostavno piju vodu kakvu nađu. Danas u Vojvodini imamo 600.000 ljudi koji piju vodu sa arsenom. Sigurno znamo da taj arsen izaziva rak kože i nadbubrežne žlezde. Piju vodu i nikom ništa, nema zabrane. Možemo slobodno reći da 40% stanovništva u Srbiji ne pije potpuno higijenski ispravnu vodu za piće. Za zdravlje je to pogubno. Rešenje za takvu situaciju je stvaranje regionalnih vodovoda. Znači da napravimo jednu fabriku koja bi snabdevala nekoliko malih mesta.

P: CINS je pisao nelegalnoj gradnji kod Uvca, kod Radoinjskog jezera koje služi za vodosnabdevanje. Koliko nelegalna gradnja u blizini samih vodoizvorišta utiče na vodu?

O: Puno jer ako napravite vikendicu, a ne izgradite specijalnu kanalizaciju, koja neće dozvoliti da otpadna voda dospe u jezero, onda će te materije otići u samu akumulaciju i izazvaće rast algi. Preko algi će se stvarati mikotoksini koji se neće čak ni primećivati, a dospeće do građana i mogu izazvati različite bolesti. Mi te toksine jako slabo kontrolišemo, takoreći nikako, prvenstveno zato što je to skupo. Vi danas imate Gružu i Gružansko jezero, koje služi za snabdevanje Kragujevca, gde su se svi okolo načičkali sa vikendicama i otpadnim vodama ugrožavaju tu Gružu. Ti objekti će svojom otpadnom vodom ugroziti kvalitet vode u jezeru. Te objekte treba ukloniti, ili da postoji mera, da moraju da plate za to – da naprave kanalizacije, da tu vodu prečiste i da reše problem na taj način, a da se dalja gradnja zabrani.

P: U više navrata smo istraživali mini hidroelektrane i slučajeve njihove nepropisne gradnje nauštrb prirode. Kakav je njihov uticaj na reke?

O: U principu ne toliko koliko se pravi pritisak da se to ne radi. Svakako da svaka mini hidroelektrana mora da prođe neku ekološku studiju ili studiju uticaja i onda na osnovu toga da se reši da li je treba graditi. Rešenje da nećemo nigde graditi je zaista suludo jer nemamo energije, a stvarno postoji delovi Srbije gde nema nekog bitnog biodiverziteta. Tu ih, po meni, onda treba graditi. Tamo gde imate reka bitnih za život okolo, ona ne sme „ući u cev“ (preusmeravanje vode u cev). To je činjenica. Mislim da bi trebalo na državnom nivou za mini hidroelektrane da se kaže koja su to područja gde ih možemo praviti, gde nećemo uticati na životnu sredinu i koje su to oblasti. Tu moraju da učestvuju svi – Zavod za zaštitu prirode i zainteresovana javnost, organizacije, mesne zajednice, škole i svi koji misle da projekat utiče na njih i da treba da kažu nešto o tome.

P: Postoji li primer države u Evropi ili svetu koja nije vodila dovoljno računa o rekama pa je imala problem zbog njihovog zagađenja?

O: To smo mi. Mi, Bosna i Hercegovina, Severna Makedonija, deo Hrvatske mada oni već stižu Evropsku uniju kada je reč o prečišćavanju. Od problema će nas stići prvo to što će porasti broj obolelih koji će se razboleti zbog svih tih uticaja i zagadićemo reke kojima će trebati dugo vremena da se vrate nazad u stanje dobrog ekosistema. Trebaće nam 20, 30 godina, možda i 100 godina negde da rešimo problem, posebno tamo gde se otpadne ispuštaju u podzemne vode. Smanjiće nam se i mogućnost normalnog razvoja, posebno vodoprivrede – od navodnjavanja, proizvodnje struje, do rekreacije i turizma. Moći ćemo jedino da dovedemo nekog da mu pokažemo kako izgleda zagađena oblast pošto kod sebe ne može to da vidi.

* Božo Dalmacija je redovni profesor Prirodno-matematičkog fakulteta u Novom Sadu na Katedri za hemijsku tehnologiju i zaštitu životne sredine. Član je najveće međunarodne organizacije stručnjaka za vode International Water Association (IWA) i više domaćih stručnih društava.

Ovaj tekst sačinjen je u okviru Programa malih medijskih grantova koji finansira Ambasada Sjedinjenih Američkih Država, a administrira Američki savet za međunarodno obrazovanje. Mišljenja izneta ovde predstavljaju mišljenja autora i ne predstavljaju nužno mišljenja Ambasade SAD u Srbiji niti Američkog saveta za međunarodno obrazovanje.

Izvor: CINS