Mikroplastika pada sa neba i završava tamo gde je najmanje očekujemo

Sve češće nailazim na istraživanja koja nas podsećaju koliko je zagađenje zapravo sveprisutno. Jedno od njih, koje dolazi sa Tehničkog univerziteta u Darmštatu, otkriva da mikroplastika ne ostaje samo u rekama i okeanima, već tiho pada iz vazduha i završava u šumama.

Ta ideja da plastika „pada sa neba“ zvuči gotovo nestvarno, ali zapravo ima smisla. Sitne čestice su toliko lagane da ih vetrovi mogu nositi kilometrima daleko. Kada naiđu na šumu, krošnje drveća postaju svojevrsna mreža koja ih zadržava.

A onda priroda uvlači mikroplastiku u svoj ciklus – kiša ispira te čestice, lišće opada, i sve to zajedno završava na šumskom tlu. Kada se lišće razgrađuje, mikroplastika se polako meša sa zemljom i vremenom nestaje iz našeg vidokruga, ali ne i iz ekosistema. Zapravo, ostaje zarobljena dublje u zemljištu, gde može opstati godinama.

Ono što me je posebno zadržalo na ovom istraživanju jeste pomisao da šume na neki način beleže sve ono što prolazi kroz vazduh, kao da postaju arhiva našeg zagađenja.

I tu dolazimo do važnog pitanja – ako mikroplastika može da putuje vazduhom i da se taloži čak i u šumama, gde je još sve prisutna?

Nemam jednostavan odgovor na to. Nauka ga još uvek traži. Ali činjenica je da je problem zagađenja mikroplastikom mnogo veći nego što smo mislili.

Šta je zapravo mikroplastika i zašto je problem u šumama

Mikroplastika su sitne plastične čestice, manje od pet milimetara, koje nastaju raspadanjem većih komada plastike ili se direktno proizvode u toj veličini. Nalazimo ih svuda – od sintetičke odeće koja tokom pranja otpušta vlakna, preko habanja automobilskih guma, pa do raspadanja ambalaže izložene suncu i vremenskim uslovima. Jednom kada dospeju u životnu sredinu, gotovo ih je nemoguće ukloniti.

Najveći problem predstavlja i to što se mikroplastika ne razgrađuje na prirodan način, već se samo usitnjava na još manje čestice, takozvanu nanoplastiku, koja još lakše ulazi u tlo, vodu i žive organizme. Na to već godinama upozoravaju i međunarodne institucije poput United Nations Environment Programme, koje mikroplastiku svrstavaju među najrasprostranjenije oblike savremenog zagađenja.

U šumskom ekosistemu to može imati suptilne, ali važne posledice. Tlo, koje je osnova života u šumi, zavisi od složenih odnosa između mikroorganizama, gljiva i biljaka. Kada mikroplastika dospe u taj sistem, može promeniti strukturu zemljišta, uticati na zadržavanje vode i ometati rad organizama koji razgrađuju organsku materiju. Naučna istraživanja, poput onih objavljenih u časopisu Nature Communications, pokazuju da prisustvo mikroplastike u zemljištu može uticati na njegovu poroznost i biološku aktivnost.

To dalje utiče na biljke, jer njihovo korenje zavisi upravo od tih procesa. Ako je tlo poremećeno, poremećen je i rast biljaka. Sitni organizmi, poput insekata i glista, mogu uneti mikroplastiku u svoj organizam, čime ona ulazi u lanac ishrane. Dugoročno, to može imati posledice i po veće životinje koje zavise od tih izvora hrane.

Iako su šanse da postojeću mikroplastiku uklonimo iz prirode gotovo nikakve, smanjenje globalnog zagađenja plastikom je jedan od načina da sačuvamo zdravlje ekosistema.

Šuma je za mene uvek značila mesto odmora od buke, obaveza i previše informacija. Iako retko uspevam da prošetam šumom, svaki put imam isti utisak – da su biljke i životinje još uvek u nekoj svojoj ravnoteži, daleko od svega što mi unosimo u prirodu.

Sada, međutim, znamo da ni taj prostor nije izuzet. Šume trpe sve ono što radimo planeti, čak i kada na prvi pogled deluju netaknuto.

Milena Maglovski