Očuvanje starih sorti i širenje njihove proizvodnje i dalje je primarni cilj Lokalne banke semena koju je je prošle godine osmislio i pokrenuo ekološki pokret „Okvir života“ iz Mionice. Kako kažu, gotovo svako ko je nekada probao ukus i osetio miris neke stare sorte voća ili povrća, želi to opet da iskusi. Upravo zbog toga oni žele da autohtone sorte vrate na srpske trpeze, ali i da ih ponude stranim i domaćim turistima u sklopu razvoja agroturizma, koji je u svetu sve popularniji.
Lokalna banka semena, osim u Mionici, dobila je svoje „ekspoziture“ u Moravičkom, Zlatiborskom i Pirotskom okrugu, a cilj je da se ona raširi po čitavoj Srbiji, kako bi ljudi razmenjivali kulture iz svih krajeva naše zemlje.
„Interesovanje za ovu priču je iznad svih očekivanja i drago nam je da se javlja mnogo mladih ljudi, koji su odrasli u velikim gradovima, jer žele da počnu da se bave baštovanstvom. Epidemija koronavirusa nam je dosta pomogla u tome, jer su ljudi shvatili da prave vrednosti nisu u materijalnim stvarima, da vam skup automobil ne može pomoći u ovakvim situacijama, i da jedino čemu treba da se posvetimo jesu sopstveni mir i zdrava hrana. A zdrava hrana upravo leži u starim sortama, a ljudi su zainteresovani jer su shvatili da one ne moraju da se prskaju“, priča Ivana Petrović iz ekološkog pokreta „Okvir života“.
Pročitajte još:
Najveće interesovanje, kada su u pitanju stare sorte žitarica, vlada za sortom kukuruza osmak, koji daje izuzetno slatko brašno od koga je proja jako uskusna, tvrdi Petrović.
„Iako je došao iz Amerike, ovaj kukuruz je postao omiljen u narodu, i to naročito žuti osmak, koji ima malo bogatija svojstva od belog. Što se tiče povrća, paradajz je omiljena biljka u narodu i ljudi najviše pritužbi imaju na paradajz sa pijaca. Upravo zbog toga smo ovu godinu posvetili umnožavanju paradajza i obezbeđivanju dovoljne količine semena za sve koji žele da ga gaje. Što se tiče voća, jabuke i kruške su uvek u fokusu, ali u Kolubarskom regionu šljiva i malina imaju izuzetno značajno mesto. Jabuka i kruška su najzastupljenije, ljudi ih najviše jedu i mnogi nam kažu da je, nažalost, ono što kupuju uglavnom bezukusno i nema nikakav miris, da može jako dugo da stoji a da ne istruli, što je dokaz da imamo problem sa korišćenjem hemikalija u proizvodnji“, upozorava naša sagovornica.
Ona predlaže svakom ko želi zdravo da se hrani, namirnice nabavlja na manjim lokalnim pijacama, na kojima mnogo češće mogu da se nađu stare sorte. Kako kaže, u Beogradu ih ima retko i uglavnom mogu da se nađu jabuke kolačare ili kruške visuljke. Još je bolje da svako nađe svog malog proizvođača, tako što će se posvetiti istraživanju lokalnih gazdinstava, u čemu može da im pomogne to što je sada turistička sezona fokusirana na domaći turizam. Na taj način će ljudi sebi obezbediti zdravu hranu, ali će i ojačati tog malog proizvođača, kako bi imao motivaciju da nam i dalje pravi zdravu hranu.
Veliki planovi za ljubitelje autohtonih sorti
„Nastavljamo sa mapiranjem starih stabala sa urgentnim intervenicijama. Postoje stara stabla koja još uvek rađaju, mi ih u šali zovemo ’babe koje rađaju’ i naš cilj je da ih umnožimo ako su pred izumiranjem. Ako su prestale da rađaju u poslednjih pet godina, to je znak da hitno moraju da se prekaleme“, priča Petrović.
Pored toga, nastavljaju sa razvojem Banke semena, jer je, kako kaže, jako bitno da sve banke rade na sličan način, ali i da sarađuju.
„Ove godine želimo i da započnemo temu komercijalizacije, odnosno da vidimo šta možemo da ponudimo ljudima iz grada, koji je to kvalitet, šta će biti pogodno za masovniju proizvodnju. Jako bitan aspekt je mapiranje na Staroj planini, gde ove godine planiramo da napravimo malo ogledno dobro, odnosno kolekciju sorti iz lokalne sredine, da bi ljudi mogli da uživaju u njima i uzmu kalem grančicu, ukoliko im je potrebna. Nastavljamo i sa slanjem semena starih sorti, tako da za jesen spremamo nove pakete“, otkriva Petrović.
Prema rečima naše sagovornice, svaki kraj ima svoje specifičnosti kojih treba da se drži. Ne treba svi da gaje sve, bitno je da postoji geografska specifičnost, jer je to osnova turizma koja se bazira na lokanoj gastronomiji, odnosno agroturizma, koji je u svetu sve popularniji.
Ekološki pokret „Okvir života“ planira i dve besplatne škole kalemljenja, na Staroj planini i u Mionici, a njihov osnovni zadatak jeste obuka ljudi iz malih gazdinstava da prekaleme sorte na svom imanju, a to su znanja koja su jako bitna za održivost lokalne banke semena. Ljudi koji imaju stare sorte mogu da se jave ekološkom pokretu „Okvir života“, a o njihovim aktivnostima mogu da se informišu na Fejsbuk stranici ove organizacije.
Ljudi sa sela su vrhunski genetičari
Biolog Petar Popović smatra da je svaka sorta jabuke i kruške oduvek imala veliki značaj za čoveka, bilo da se izvozila, sušila, koristila za pite ili kolače.
„Srpski seljak je genetičar i u pitanju je vrhunska genetika. On je godinama sebi odabirao voćku prema podneblju i svojim potrebama. Sve ostalo što je sada na sceni jeste hemija i ogroman trošak intezivne nege“, upozorava Petrović.
Od starih sorti šljiva on ističe petrovaču, belovaču, crvenu ranku, bolujaču, metlaša, i to su, kako kaže, izuzetne rakijske šljive.
„Požegača ima nekoliko klonova, koje su industrijske šljive, koje je šteta stavljati u rakiju, jer daju kvalitetan pekmez, suvu šljivu i druge proizvode od šljive. Što se jabuka tiče, postoje zimske, zatim kolačara, tikvaja, slatkača, zelenika i druge, i svaka ima svoju osobenost – neke su slatke, neke kisele, neke mogu dugo da opstanu, na primer zelenika i slatkača mogu da stoje do maja“, priča Petrović.
On naglašava i stare sorte kruške kojih ima dosta, kao što su arapka koja može da naraste i do kilograma. Bakvača se suši i dobra je kada ugnjili. Ima i mnogo letnjih: vidovnjača, ilijnjača, a mitrovača je karakteristična po tome poslednja uzri. „Seljaku je bilo dovoljno da ima jedno drvo petrovače koje ima skoro celog leta, ali je bilo više zimskih sorti, koje može da napakuje za zimu. Ali najbitnije je to što je sve delio sa životinjama koje ga okružuje. Filozofija srpskog sela je da vi od životinja uzmete nešto iz prirode, bilo da je to žir, šipurak, šumsko voće ili lekovito bilje, a onda im posle vratite nešto drugo. Pa pola oraha pojedu veverice, ali to nije važno, čovek zasadi više stabala, pa bude za sve“, zaključuje Petar.
A kako je sve počelo, podseća Ivana. „Lokalna banka semena nastala je 2019. godine, zahvaljujući grantu Nacionalne koalicije za decentralizaciju u okviru projekta ‘Tvoje mesto u Srbiji’. Predstavlja koncept gajenja starih sorti na farmama. To znači da se te sorte gaje aktivno, ne čuvaju se u frižiderima i zamrzivačima, već se svake godine seme sakuplja, daje se građanima i vraća se nazad. Sama banka semena ima zadatak ne samo da sačuva stare sorte, nego i da ljude motiviše da se time bave, da sorte raširi što više i da ih vrati na naše trpeze.“
Izvor: Media & Reform centar Niš (MRCN)
