Za sedam dana u Dubaiju počinje COP28 – Konferencija UN o klimatskim promenama 2023. U iščekivanju jednog od najvažnijih događaja, kada je reč o klimatskoj krizi, želela bih da se osvrnem na prošlogodišnji COP27, na glavne teme i postavljanje ciljeve, o čijim dostignućima verujem da će se debatovati ove godine. Postavila bih sebi pitanje – Ko sam ja da predviđam da će razgovor teći u smeru nedostignuća i nezadovoljstva? I odgovoriću na njega – Ja sam stanovnik planete koji tokom velikog dela godine udiše zagađen vazduh, koji je ove godine doživeo nikada topliju temperaturu Jadranskog mora od kada ga posećuje, a to čini gotovo 20 godina, stanovnik koji je u poslu koji zahteva svakodnevno praćenje stručnih izveštaja o klimi, kao i vesti iz celog sveta o ekstremnim vremenskim (ne)prilikama. Ipak, tokom studija profesori su zahtevali važnu stvar – uvek se potkrepite dokazima i različitim izvorima – pa ću to učiniti i sada, a svoje mišljenje blago provući između podataka kredibilnih izvora.
Dok nisam odmakla previše, podsetila bih na jednu od možda ključnih tema na prošlogodišnjoj Konferenciji, a ona se odnosi na nefer igru u kojoj manjina velikih igra na štetu većine malih. Naime, problem leži u tome da su najmanje razvijene zemlje ujedno i najviše pogođene posledicama klimatskih promena i od njih najslabije mogu da se odbrane, a te posledice najviše stvaraju oni najjači i najrazvijeniji koji, dalje, mogu i najjače da se odbrane. COP27 zahtevao je da se osnuje fond koji će biti namenjen prikupljanju sredstava za pomoć najmanje razvijenim državama u osnaživanju u odbrani od klimatskih posledica.
Ne bih se ovde ograničila samo na nivo od države do države, čak i unutar jedne postoji manjina snažnijih u smislu ekonomije, moći i uticaja i većina običnih građana – iako reč običan možda nije najprikladniji izraz, sasvim mi je drago da sam i ja obuhvaćena njime kada sagledam uz koga/šta danas stoji epitet moćan.
Dva su izveštaja na čije bih se podatke danas pozivala. Prvi iza kojeg stoji OXFAM pod nazivom Klimatska jednakost: planeta za 99 odsto (eng. Climate Equality: A planet for the 99%) i drugi izdat od strane UNEP-a pod nazivom Izveštaj o jazu emisija 2023 (eng. Emissions Gap Report 2023). Izdati dan za danom, 19. i 20. novembra, tik pred početak COP28, ukazuju na važne podatke u vezi sa krizom klime.
U srži sadržaja prvog Izveštaja piše da svet uništavaju najbogatiji ljudi, korporacije i države svojim ogromnim emisijama, a najugroženiji su žene, devojke, autohtone zajednice i ljudi koji žive u siromaštvu, kao i ostale diskriminisane grupe.
Najvažniji zaključci Izveštaja prikazuju informacije koje na prvu navedu da protršalj oči i još jednom proveriš da li si dobro pročitao, a na drugu opet ne vidim ništa začuđujuće, nažalost.
Kako su ih oslovili, superbogati ljudi koji čine jedan odsto, u 2019. godini bili su odgovorni za 16 odsto globalnih emisija ugljenika. Za lakše uspoređivanje dali su podatak da isto toliko emituje čak 66 odsto siromašnog dela populacije, oko pet milijardi ljudi.
Iako je razvoj vetroenergije u porastu, ne znam koliko ih je potrebno još ako podatak ukaže na to da godišnje globalne emisije naših superbogatih ljudi ponište rad gotovo milion vetroturbina na kopnu – odnosno nadmaše emitovanjem emisija uštedu koji bi ostvario ovoliki broj vetroturbina.
Iznose se i podaci na koliki broj smrtnih ishoda, usled povećanja temperatura, bi uticale emisije ovih ljudi, ali tu brojku ipak ne bih iznosila ovde. Možda je dovoljno da kažem da čovečanstvo ima određeni limit preko kojeg ne sme da prelazi sa emitovanjem emisija ukoliko želimo da ostanemo ispod 1.5oC prema Pariskom sporazumu, a da će ovaj jedan odsto ljudi premašiti postavljeni limit za više od 22 puta do 2030. godine.
Ovde bih se zaustavila sa iznošenjem podataka iz ovog Izveštaja, a vama u svakom slučaju preporučujem da ga pogledate ako vas interesuje tema klimatskih promena.
O jazu među državama, po pitanju emitovanih emisija, govori i drugi Izveštaj. Kao sedam najvećih globalnih emitera nižu se Brazil, Kina, Indija, Indonezija, Evropska unija, Ruska Federacija i SAD i one su odgovorne za 65 odsto globalnih emisija na teritorijalnoj osnovi. Naspram njih, najamnje razvijene države doprinose sa svega 3,8 odsto, a male ostrvske države sa manje od jednog procenta.
Gledajući po glavi stanovnika, u emisijama gasova sa efektom staklene bašte – SAD i Ruska Federacija učestvovale su sa dvostruko većim udelom od svetskog proseka.
I ovaj Izveštaj pominje ne samo jaz među državama, već i unutar samih. Njihovi podaci pokazuju da 10 odsto najbogatijih pojedinaca, koji su rangirani prema prihodu, bogatstvu i emisijama, doprinose sa 45 do 49 odsto u ukupnim emisijama, dok 50 odsto najsiromašnije populacije to čini sa sedam do 13 odsto.
Podaci prvog i drugog izveštaja se razlikuju na prvi pogled, međutim treba uzeti u obzir da su drugačiji kriterijumi postavljeni – odnosno različite granice superbogatih i siromašnih. Izdižući se od konkretnih razlika u brojkama, proporcija pokazuje relativno isto – ogroman jaz, nefer igru i nepravdu koju nekolicina donosi većini.
Započela sam tekst pričom o predstojećem CO28, pa je red da time i završim. Nestrpljivo čekam da vidim kakvim brojkama će se ove godine razmahivati bogati, kada je reč o sredstvima kao pomoći siromašnima. Prošlogodišnja Konferencija bila je prožeta milionima nekih dolara i evra koji se prenose na manje razvijene države, a na kraju događaja zaključak je bio – nedovoljno, cilj neispunjen.
Nadam se da će brojke ove godine biti još veće, ali ne u stilu greenwashing-a i pokušaja da se zaseni javnost, već da će istinski i na pravi način biti upotrebljene kako bi moglo da se kaže – cilj je postignut.
Katarina Vuinac
