Svakog dana slušamo o tome kako se glečeri tope, zagađenje raste, klima menja, da godišnja doba više nisu kao što su nekad bila, a vreme kao da je potpuno poludelo. Drugim rečima, planeta Zemlja se nalazi u ozbiljnom problemu.
Ali, šta to zaista znači za nas i laike i stručnjake koji živimo na ovim prostorima?
To je pokušao da nam u svom blogu predoči doktor Ratko Bajčetić, stručnjak za vodoprivredu.
Njegov tekst prenosimo u celosti:
Klimatske promene, odnosno ono što nas se svakodnevno dotiče kroz vremenske nepogode često se olako shvata. Izveštaji o klimatskim promenama uglavnom se zasnivaju na uočenom globalnom porastu srednje temperature planete za već izvesnih 2°C. Laicima to ne izgleda posebno zastrašujuće, kao ni otapanje velikih površina ledenih polarnih kapa, jer živimo na 70 i nekom metru nadmorske visine i ne znači nam puno 2-3 metra povišenja nivoa mora. Ponekad se javi i komentar da oni koji žive na obali treba samo da se presele na malo viši teren. Da li je sve baš tako jednostavno, lako premostivo i vezano za izdizanje nivoa mora?
Osnovni klimatsko-vremenski generator nalazi se u okeanima. Funkcionisanje tog generatora u najvećoj meri zasnovano je na dva parametra, a to su zagrevanje vode, odnosno temperaturne razlike u okeanu, i salinitet. Ova dva parametra najvažniji su pokretači morskih struja i vetrova, a time i pokretanja toplih i hladnih, vlažnih i suvih vazdušnih masa koje nam donose kišu ili sunčano vreme.
Nama najbliži, Atlantski okean, generator je svih ciklona i posredno, anticiklona koji na ove prostore donosi padavine, a sve uz pomoć Golfske struje. Golfska struja ima svoja dva dela, topli i hladni. Topli deo, koji se kreće od Sargaškog mora ka obalama Evrope, a dalje na sever, postepeno se hladeći i dopirući sve do Svalbarda, a hladni deo te struje započinje upravo na obalama Svaldbarda i uz Grenland, pojačavajući se hladnom strujom iz Labradorskog zaliva, uz obalu Severnoameričkog kontinenta stiže do Floride i Sargaškog mora.
Otapanjem polarnih kapa, izazvanih globalnim zagrevanjem značajno se smanjuje salinitet hladne vode, koja, zbog manje specifične težine ostaje iznad vode većeg saliniteta. Sa druge strane, nešto toplije struje povećane specifične težine, koje takođe po zakonima fizike zauzimaju površinski sloj, sudarale bi se sa hladnom vodom manjeg saliniteta, a to proizvodi „sukob“ dva zakona fizike. Rezultat ovog „sudara“ bio bi potpuno zaustavljanje kretanja i mešanje vode uz južne obale Grenlanda i uz Labrador.
U konačnom, to bi se odrazilo na skraćivanje dometa i korekciju pravca Golfske struje, a u najdrastičnijem slučaju do nivoa kruženja u i oko Sargaškog mora. Motor za zagrevanje obalnih mora Evrope bi stao, a Golfska struja počela bi da donosi toplotu i kišne oblake iznad zapadnog dela Sahare, umesto na Evropski kontinent. Generalno, Sahara bi postala prijatno mesto za život i razvoj poljoprivrede, a Evropa bi se prvo pretvorila u veoma aridno (suvo) područje, a daljim hlađenjem i u ledenu pustinju, jer bi se oslobodio prostor za hladne, suve struje iz polarne zone.
Prema nekim scenarijima, debeli ledeni pokrivač pokrio bi celokupnu severnu i srednju Evropu, sve do centralne Francuske, severne Italije, južnih oboda Panonske nizije, do Crnog mora. Dakle, osim ledenog pokrivača u Panonskoj niziji, odnosno Vojvodini, klimatske prilike u centralnoj i južnoj Srbiji više bi ličile na klimatske prilike na Aljasci ili Sibiru.
Ovo jeste neki dugotrajniji proces, koji bi ponegde u Evropi mogao da bude praćen prilagođavanjima na nove klimatske prilike, ali bi vremenom izazvao velike seobe ka jugu.
Koji su to događaji koji se lakše mogu uočiti, a u vezi su sa klimatskim promenama? Tu se prvenstveno misli na ekstremne meteorološke i hidrološke pojave, iskazane u trajanju i intenzitetu pljuskova, dužini sušnih perioda, češćim i izraženijim poplavama, dužim i ekstremnijim periodima vrućina, povećanju učestalosti jakih oluja i drugih nepogoda i slično.
U stručnom i naučnom svetu preovlađuju dve grupe mišljenja, pri čemu jedna grupa naučnika zastupa mišljenje da su klimatske promene plod isključivo antropogenog uticaja, odnosno plod prevelike emisije gasova staklene bašte, dok druga grupa zastupa mišljenje da je antropogeni uticaj minimalan i da je globalno zagrevanje samo jedan od redovnih zemaljskih ciklusa. Svakako, obe grupe ne poriču evidentne klimatske promene, a i oko većine verovatnih scenarija su saglasne. Istina je verovatno negde na sredini, odnosno, niti je čovek isključivi krivac, niti može biti oslobođen značajnog dela krivice za ono što se na tom polju dešava.
Kakve su prognoze za naredni period za Srbiju?
Obe grupe naučnika koje se bave klimatskim promenama saglasne su da će najveći deo Srbije, do 2050. godine biti pogođen smanjenjem ukupnih padavina za oko 25%, pri čemu je metodologija prognostike zasnovana na realnim pokazateljima. Istovremeno, u zoni Alpa će se povećati ukupne padavine, a u zoni Tatri i Karpata smanjiti za oko 15%, što će izazvati promene režima tečenja velikih reka. Ukupno gledano, Srbija će se suočiti sa značajnijom nestašicom voda i smanjivanjem izdašnosti izvora, kao i proticaja na svojim južnim i centralnim rekama, dok će se povećati doticaj Dunava i Save, uz istovremeno smanjenje proticaja na Tisi i Tamišu. Za Srbiju ovakav scenario znači da je mogućnost svojevrsnog paradoksa, sa istovremenom pojavom suša i poplava, doduše na različitim lokacijama.
Šta nam je činiti?
Smanjenje korišćenja fosilnih goriva jeste svakako pozitivan i urgentan trend i na tome treba insistirati. Sve i da je druga grupa naučnika u pravu, smanjenjem emisije štetnih gasova čuvamo čist vazduh, vodu i zemljište, kao i sveukupno zdravlje stanovništva. Druga aktivnost mora biti vezana za vode, odnosno na očuvanje i čuvanje resursa tamo gde će biti u deficitu i istovremenu izgradnju dodatnih zaštitnih objekata za odbranu od poplava na područjima gde će povećanja proticaja izvesno biti. Treća aktivnost je u oblasti poljoprivrede i njenog prilagođavanja uslovima deficita voda. Četvrta, najvažnija aktivnost jeste obrazovanje i promena svesti građana o značaju vode i životne sredine.
