Pojam sarkofag je većini ljudi poznat sa časova istorije u otprilike petom razredu osnovne škole kao kamena grobnica u koju su u doba antičkog Egipta bili sahranjivani faraoni. Međutim, da li ste znali da se ista reč koristi i za betonsku i metalnu strukturu pod kojom „počiva“ četvrti reaktor nekadašnje Nuklearne elektrane „Lenjin“ u Ukrajini?
Grad Pripjat je 26. aprila 1986. godine bio poprište događaja koji važi za jednu od najvećih ekoloških katastrofa u istoriji nuklearne energije. Četiri reaktora černobiljske elektrane su zadovoljavala oko 10 odsto ukupnih potreba za električnom energijom u zemlji, sve dok kobnog dana nije došlo do ekspolozije na poslednjem od njih. Oslobodila se velika količina radijacije i bilo je evakuisano više od 100.000 stanovnika.
Nuklearna nesreća je opustošila ukrajinsku oblast koja je nekada bila naseljena radnicima i njihovim porodicama, a čak su i životinje i biljke pretrpele negativne posledice poput poremećaja ponašanja, mutacija gena i usporavanja rasta. Iako se postepenim gašenjem reaktora njen udeo u energetskom miksu Ukrajine smanjivao, sporna nuklearna elektrana je tek 2000. godine u potpunosti prestala da bude proizvođač električne energije.
Procesi „zakopavanja“ četvrtog reaktora pod 400.000 m3 betona i 7.300 tona metala i ugrađivanja sistema filtracije su bili okončani pola godine nakon katastrofe. „Monstruozna“ građevinska struktura je nazvana sarkofag i njena uloga je bila da zakloni istopljeno jezgro reaktora i da unutar sebe zarobi 740.000 m3 verovatno najopasnijeg otpada koje je čovečanstvo proizvelo tokom 20. veka. Kako ju je nagrizao zub vremena, rodila se potreba da bude zamenjena – ili, preciznije rečeno, prekrivena i dodatno obezbeđena.
Projekat izgradnje i dopremanja novog, sigurnijeg spremišta, vredan gotovo 3 milijarde evra, je finansirala Evropska banka za obnovu i razvoj uz podršku više od 45 zemalja. Njegova realizacija, otpočeta 2010. i završena 2016. godine, je predstavljala izuzetno složen inženjerski poduhvat i prelomni trenutak za uzdizanje nuklearne bezbednosti na novi nivo pomoću neverovatnih 500.000 šrafova.
Pretpostavljeni vek trajanja zasvođenog spremišta iznosi 100 godina. Sklapanje metalne konstrukcije, široke 165 m i visoke 108 m, je trajalo 6 dana i zahtevalo je učešće 224 hidrauličnih dizalica. Stručnjaci su procenili da bi odolela naletima vetra brzine i do 332 km/h.
S obzirom na to da je reč o najvećem pokretnom objektu na svetu koji je 7 metara viši u odnosu na poslovni soliter „Beograđanka“, čak i ova građevina u prestonici Srbije bi mogla da se nađe opasana njegovim zidinama debelim 10 m, ako u obzir uzmemo mogućnost pomeranja spremišta i razmere oba objekta – ipak, moram da priznam, da ovaj scenario ne deluje kao realan zato što je zaštita od radijacije svakako prioritetnija od skrivanja parčeta modernističke arhitekture koje ne zadovoljava moje estetske standarde.
