Odrastanje nam je donelo nekoliko otrežnjujućih istina:
- Deda Mraz ne postoji;
- Ako progutamo semenku nekog voća, ono neće izrasti u našem stomaku;
- Vin Dizel je vrlo verovatno jači od našeg tate za kog smo naivno verovali da je najjači na svetu;
- Ma koliko puta poljubili žabu, ona se neće magično pretvoriti u princa.
I dok mnoge devojke i dalje lakoverno misle da su zeleni vodozemci bez repa zapravo transformersi koji će nakon njihovog poljupca poprimiti mnogo privlačnije obličje, neke su imale tu sreću da, od samog početka, ljube princa. Jedna od njih je i Megan Markl.
Nekadašnja američka glumica je, u ime engleske kraljice Elizabete, sa svojim mužem princom Harijem, vojvodom od Saseksa, nedavno posetila Afriku. Gde god bili, mediji pomno prate svaki pokret ovog para s obzirom na to da su svesni da njihove čitaoce, uprkos tome što su odavno prerasli „Pepeljugu“, itekako zanimaju bajke, pogotovo ukoliko se one odigravaju u stvarnom životu.
U nedostatku prave krune, ženski svet pokušava da se drugim sredstvima poistoveti sa vojvotkinjom Megan. Njeno ponašanje je, u skladu sa pozicijom, uvek odmereno i skrušeno i ne izlazi iz „mode“, ali ono nije jedini „trend“ u kome bi je valjalo slediti. Megan se bavi humanitarnim radom, njeni obroci su pretežno veganski, a i svojim izborom garderobe demonstrira brigu za Zemlju i buduće naraštaje. Tokom obilaska juga afričkog kontinenta je posebno došlo do izražaja da mnogi komadi u njenom ormanu potiču od kompanija izražene odgovornosti prema prirodi i društvu.
Pored neumornih potrošača i proizvođača čija se pojava pripisuje kapitalizmu, danas je sve prisutnija i suprotna struja razmišljanja i načina života – onih za koje je manje više, onih koji značaj polažu tome da radnici u fabrikama nisu zlostavljani i da su pravično plaćeni, onih kojima nije bitno ukoliko je neko pre njih posedovao njihovu majicu, onih koji više vrednuju kvalitet od kvantiteta, onih za koje je naša planeta važnija od njihovih materijalističkih poriva – onih sličnih vojvotkinji od Saseksa.
Nasuprot brzoj modi, postoji i ona održiva. Odeća modnih marki koje poštuju prirodne resurse i ljudska prava košta nešto više u odnosu na odeću modnih marki koje „gaze“ postulate održivosti života. Ipak, ona nije nedostižna.
Trebalo bi da uzmemo u obzir da bi neodgovorne modne odluke mogle da dođu na naplatu na druge načine – kroz zagađenje vazduha, vode i zemljišta ili pobune radnika – kao i to da imamo priliku da budemo savesni i za male pare, kupujući u second hand radnjama.
