Od 1. januara 2026. godine Srbija ulazi u novu ekonomsku realnost: puna primena CBAM-a (Mehanizma prekograničnog usklađivanja cene ugljenika) postaće ne samo regulatorni izazov već i test spremnosti domaće privrede na ubrzanu energetsku tranziciju. Iako Evropska unija ovim mehanizmom želi da obezbedi fer konkurenciju i spreči „curenje ugljenika”, posledice za privrede zemalja koje kasne sa dekarbonizacijom mogu biti značajne. Srbija nije izuzetak.
Kako će novi nameti uticati na izvoznike čelika, aluminijuma, đubriva i cementa? Da li EPS ulazi u najteži period u svojoj istoriji? Koliko je realno da deo prihoda zadržimo u Srbiji kroz domaći porez na emisije – i da li država ima jasnu viziju kako da finansira energetsku tranziciju vrednu desetine milijardi evra?
O ovim pitanjima razgovarali smo sa Slobodanom Minićem, specijalnim savetnikom Fiskalnog saveta Srbije, koji upozorava da Udari CBAM-a neće biti jednaki za sve sektore, ali i da Srbija više nema luksuz da odlaže suštinske reformske odluke.
Kakav efekat će na srpsku privredu imati početak primene CBAM-a od 1. januara 2026. godine, posebno kad je reč o direktno pogođenim kompanijama u sektorima gvožđa i čelika, cementa, aluminijuma i đubriva?
— Kada je Evropska komisija krajem 2019. godine prvi put najavila Mehanizam prekograničnog usklađivanja cene ugljenika (CBAM), postojala je opravdana bojazan da bi srpska privreda mogla biti natprosečno pogođena. Razlozi za brigu bili su jasni: Evropska unija je naše najvažnije tržište na koje plasiramo oko dve trećine izvoza, a pritom domaća privreda objektivno kasni sa dekarbonizacijom u odnosu na evropske konkurente. Ilustracije radi, Srbija emituje čak 95 odsto više gasova sa efektom staklene bašte po jedinici bruto domaćeg proizvoda (BDP) od proseka zemalja Centralne i Istočne Evrope.
Međutim, detaljna analiza pokazuje da efekat CBAM-a, barem u postojećem obliku, neće biti „smak sveta” za privredu u celini, ali bi udar na direktno pogođene sektore mogao biti osetan. Prema procenama Fiskalnog saveta, CBAM će već u 2026. godini dodatno opteretiti srpski izvoz za oko 45 miliona evra, dok bi ovaj trošak do 2030. godine mogao narasti na 150-200 miliona evra godišnje. Razlog za ovo povećanje je dvostruk: s jedne strane, EU postepeno ukida besplatne dozvole svojim proizvođačima u ovim sektorima (što srazmerno povećava CBAM obaveze za uvoznike), a s druge, očekuje se dalji rast tržišne cene ugljenika u narednim godinama.
U fokusu:
- Dvostruki nosilac zvanja master inovacija OPEC-ovog fonda
- Plodonosna jesen u svetu inovacija – materijali za gradnju budućnosti
- Inovacija koja spaja tradiciju staklarstva i održivost
Posmatrano po pojedinačnim sektorima, uticaj CBAM-a je neravnomeran i zavisi od njihovih specifičnosti. Ubedljivo najveći deo procenjenog troška, čak 75-80 odsto, snosiće sektor gvožđa i čelika, zbog velikog obima izvoza u Evropsku uniju i relativno visokog emisionog intenziteta. Nasuprot tome, sektor proizvodnje cementa, iako takođe beleži veće emisije u poređenju sa evropskim kompanijama, ne bi trebalo da ima veće posledice na poslovanje. Naime, cement je roba niske jedinične vrednosti koja ne trpi visoke troškove transporta, zbog čega najveći deo proizvodnje završava na lokalnom i regionalnom tržištu, a ne u Evropskoj uniji.
Kako će to konkretno uticati na konkurentnost srpskih kompanija u ovim sektorima i da li postoji rizik da deo naših proizvođača izgubi tržište EU?
— CBAM nesporno nameće značajne dodatne troškove koji pogoršavaju konkurentnost srpskih kompanija u pogođenim sektorima, ali čini se da je to rizik kojim se ipak može upravljati. Naime, iako su emisije naših proizvođača u ovim industrijama veće nego u Evropskoj uniji, ta razlika nije dramatična – prosečno se kreće u rasponu od 15 do 20 odsto. Posledično, CBAM će neminovno dovesti do poskupljenja naših proizvoda na evropskom tržištu u srednjem roku: procenjujemo da bi cena aluminijuma mogla porasti za
3-4 odsto, đubriva i čelika za oko 10 odsto, dok bi poskupljenje cementa moglo da iznosi čak 40 odsto. Međutim, važno je imati u vidu i širi kontekst, budući da troškovi proizvodnje neće porasti samo kod nas. I evropski proizvođači CBAM robe će se suočiti sa rastom troškova od 2026. godine, jer će im EU postepeno ukidati besplatne dozvole za emisije, što je bio dosadašnji mehanizam za zaštitu njihove konkurentnosti. Drugim rečima, uslovi poslovanja menjaju se za sve učesnike na tržištu. Kada to uzmemo u obzir, neto gubitak konkurentnosti srpskih kompanija trebalo bi da bude umeren – između jedan i pet procentnih poena, zavisno od sektora. Smatram da to nije nenadoknadiv zaostatak, ali samo pod uslovom da domaća preduzeća intenziviraju ulaganja u nove tehnologije i smanjenje emisija u narednim godinama.
Elektroenergetski sektor označen je kao najranjiviji na primenu CBAM-a. Koliko bi EPS realno mogao da izgubi prihoda zbog smanjenog izvoza i da li postoji scenario u kojem izvoz električne energije u EU ostaje isplativ?
— Tako je, elektroenergetski sektor, odnosno EPS kao dominantni proizvođač, zapravo je pravi „slon u prostoriji” kada govorimo o efektima CBAM-a. Pomenuo sam da je kod industrije razlika u emisijama umerena, ali je kod struje ona dramatična – zbog činjenice da se u proizvodnji pretežno oslanjamo na lignit, srpske emisije u ovom sektoru su čak tri do četiri puta veće od evropskog proseka. Jednostavno, Srbija u prethodne dve decenije nije ispratila trend intenzivne dekarbonizacije proizvodnje električne energije u Evropskoj uniji, a rezultat te inertnosti je izuzetno loša pozicija pred početak primene CBAM-a. Dodatni problem je što za struju nema „popusta” niti tranzicionog perioda, zato što je EU odavno ukinula besplatne dozvole u ovom sektoru, tako da naplata pune cene ugljenika kreće već od 2026. godine.
To u praksi znači da bi svaki megavat-sat koji izvezemo u Evropsku uniju dobio dodatni namet od oko 60 evra. Sa takvim opterećenjem izvoz električne energije postaje ekonomski neisplativ, a EPS potpuno nekonkurentan na evropskom tržištu. Analize Fiskalnog saveta pokazuju da bi EPS, usled gubitka prihoda od izvoza struje, mogao da ostane bez 200-300 miliona evra godišnje do 2030. To je ogroman novac koji je dosad značajno doprinosio poslovanju ove kompanije, a sada bi mogao da nedostaje, i to baš u trenutku kada su neophodne ogromne investicije u obnovljive izvore energije.
Iako se i u Evropskoj uniji čuju zahtevi za odlaganjem primene CBAM-a na struju kako bi se otklonile neke tehničke poteškoće i nedoumice, to bi bio samo kratkotrajan predah. Dugoročno održivo rešenje za Srbiju verovatno leži u aktivnim pregovorima sa EU, u kojima bi trebalo težiti jasno definisanoj „mapi puta” za domaći elektroenergetski sektor. U idealnom slučaju, to bi podrazumevalo ispunjavanje uslova za privremeno izuzeće električne energije do 2030. godine, uz obavezu da se nakon toga postepeno uključimo u evropski sistem trgovine emisijama (EU ETS) po razumnim uslovima. Sve drugo nosi rizik da Srbija postane izolovano „energetsko ostrvo” u Evropi, što, prema našim procenama, nikome ne donosi korist.
Intervju vodila: Milena Maglovski
Intervju u celosti pročitajte u Magazinu Energetskog portala ODGOVORNO POSLOVANJE
