Više od polovine evropskih autohtonih stabala nalazi se pred izumiranjem.
Istražujući stanje svh 454 vrsta stabala poreklom iz Evrope (među kojima ima 256 endemičnih vrsta), naučnici okupljeni oko projekta Međunarodne unije za konzervaciju prirode (International Union for Conservation of Nature, IUCN) pod nazivom Crvena lista evropskih stabala, došli su do spoznaje da je izumiranje preti više od 42 odsto svih autohtonih vrsta stabala, dok su ostale vrste na različitim stepenima ugroženosti, ali su svakako ugrožene. Iako još nijedna vrsta nije izumrla, njih 15 odsto nalazi se u posebno kritičnom stanju – na korak do potpunog nestajanja, dok o 13 odsto vrsta nisu imali dovoljna informacija da bi se odredila njihova ugroženost.
Iznenađujući su to rezultati, jer se dugo, čini se, nije vodilo računa o ovom stanju stabala. No, sada ispada da su evropska stabla ugroženija od vrsta vodozemaca, gmizavaca, sisara, ptica, pčela, insekata i leptira koji žive u Evropi. Štaviše, osetljivost ekosistema biva dodatno pojačana ugroženošću stabala koja osiguravaju zaštitu, hranu i krov nad glavom nabrojanim životinjskim vrstama, stoga njihova ugroženost vodi ka još većoj ekološkoj katastrofi.
Još je izrazito važno naglasiti da primarni uzrok za izumiranje evropskih endemskih vrsta nisu klimatske promene nego upravljanje područjima na kojima žive ove vrste. Kao najveći problem, izveštaj “Crvena lista evropskih stabala” navodi problem invazivnih vrsta, način obrade zemljišta i druge oblike antropogenih modifikacija ekosistem, deforestaciju, stočarstvo i tek onda klimatske promene, a nakon njih utiču i urbanizacija, požari i drugi geološki događaji. Drugim rečima, izumiranje evropskih endemskih vrsta primarno je posledica direktnog delovanja čoveka na šumu, a tek na četvrtom mestu su klimatske promene. Ugrožene su – verovali ili ne – masline, kruška, jabuka, šljiva i sve drugo autohtono što vam pada na pamet, zatim vrste omorike, smreke, jarebike, oskoruše, gloga, itd… Ugroženost se meri prema području rasta, tako su pred izumiranjem sve vrste koje rastu na području manjem od 100 kilometara kvadratnih, a na što većem izvornom području rastu, ugroženost vrsta je manja. Jedina olakšavajuća okolnost jeste činjenica da se 80 odsto ugroženih vrsta već nalazi u nekom obliku zaštićenog područja.
Kriminal i politika
Međutim, i tu, kao što znamo, postoje brojni problemi, primarno političkog tipa. Primer bi bila jedina preostala hrvatska prašuma iz ledenog doba – Štirovača. Javnosti dosta nepoznata, ova velebitska šuma nekada je bila deo celog lanca evropskih prašuma, a jedina šuma nalik Štirovači na Balkanu je popularni Durmitor. Deo Štirovače se nalazi u strogo zaštićenom rezervatu i Nacionalnom parku Severni Velebit, dok se njen drugi deo godinama iracionalno eksploatiše za potrebe italijanske drvne industrije kojoj se prodaje u bescenje kao sirovina. Za one koji nisu upoznati sa smrekinim šumama radi se o šumi poput Švarcvalda. Durmitor i Štirovača upravo su posebne zato što su preživele otapanje poslednjeg Ledenog doba i danas preživljavaju u umerenim klimatskim predelima. Da korupcija cveta u Hrvatskim šumama, javna je tajna u državi, pri čemu je strah od odmazde njenog raskrinkavanja toliko velika, da uprkos brojnim ličnim frustracijama, nijedan rendžer Hrvatskih šuma zadužen za njihovu zaštitu ne želi o tome javno govoriti za medije, uprkos brojnim pokušajima različitih hrvatskih novinara. Štaviše, kad se o nepravilnostima u radu Hrvatskih šuma počne govoriti u sporednim prostorijama, uvek se govori o sadejstvu vrha hrvatske politike i italijanske drvne mafije.
Problem je tim gori što je evropska bioraznolikost najveća upravo na području Balkana gde je i drvna mafija razjarenija, a politička elita najjeftinija. Opšte je poznata informacija da samo Dalmacija ima veću bioraznolikost od celog ostrva Velike Britanije. Drugim rečima, zaustaviti izumiranje autohtonih evropskih vrsta stabala poput jabuke, kruške i šljive, paradoksalno ne započinje zaustavljanjem klimatskih promena, već rešavanjem korupcije u institucijama poput Hrvatskih šuma i njima srodnim telima. Za promenu, radi se o ekološkom problemu koji nije prikazan kao pitanje životnog stila ili kao kaskadna posledica dugoročnih problema, već kao jednostavno, trenutno i lako rešivo pitanje korupcije u čije se iskorenjivanje kunu sve političke opcije. Možda je ovo predizborno vreme napokon pravo doba da se ovo pitanje još jednom pokuša otvoriti?
Izvor: Bilten
