Krajem prošle godine, izvršili smo mali eksperiment i uz pomoć GPS trakera pratili otpad iz male ulične kante za plastiku. Rezultat je bio poražavajuć: naša flaša kisele vode je, umesto u sortirnici za otpad, završila na deponiji u Vinči, piše Klima101.
Sumnje Beograđana u to da se otpad iz malih uličnih kanti za reciklabile zaista reciklira su prisutne od ranije. Naime, oni s vremena na vreme na društvenim mrežama dele prizore komunalnih radnika kako već razvrstani otpad iz različitih segmenata ovakvih posuda ubacuju u iste mobilne kante ili kamione.
Putešestvije naše flaše je pokazalo da je nepoverenje donekle opravdano – makar kada su u pitanju male ulične kante.
Međutim, treba imati u vidu da reciklaža, ne predstavlja najefikasnije rešenje za našu planetu – bez obzira na to što jeste mnogo bolja od odlaganja đubreta na deponije.
Svake godine čovečanstvo proizvede na milione tone otpada, a procenjuje se da će do sredine veka količine otpadaka iz domaćinstava porasti za 70 odsto – na 3,4 milijarde tona, kako zbog rastuće populacije i ekonomskog rasta tako i zbog potrošačkih navika.
Kako rešiti ovaj džinovski problem?
„Prevencija nastanka otpada je jedino što može da ima suštinski značaj”, poručio je Marko Vučenović iz Udruženja reciklera Srbije u intervjuu za Klimu101, „jer je postojeći sistem hiperprodukcije manje-više svega jednostavno neodrživ.”
Kada se iskoriste sve mogućnosti za redukciju otpada i on ipak nastane, na red dolazi tzv. hijerarhija upravljanja otpadom: najbolje ga je reciklirati, zatim spaljivati i na samom kraju deponovati.
Pročitajte još:
- RASPISAN TENDER ZA IZGRADNJU SANITARNE DEPONIJE REGIONALNI CENTAR KALENIĆ
- SRBIJA IMA ŠEST FABRIKA ZA RECIKLAŽU, ALI VELIKU KOLIČINU ELEKTRONSKOG OTPADA I DALJE IZVOZI
- POTPEĆKO JEZERO KOD PRIBOJA PONOVO PREPLAVLJENO SMEĆEM
Kako izgleda hijerarhija upravljanja otpadom?
Redosled u hijerarhiji upravljanja otpadom sugeriše koji su procesi najviše, a koji najmanje, povoljni po životnu sredinu iz perspektive potrošnje prirodnih resursa i energije i obično se ilustruje piramidom. Na njenom vrhu kao najučinkovitija nalazi se već pomenuta prevencija nastanka otpada.
Ali šta to znači za običnog čoveka poput vas koji želi da se pažljivije odnosi prema svom okruženju?
Najpre, on treba da nastoji da produži životni vek predmeta.
„Primera radi, današnji klijenti obućara su ili najsiromašniji ili ljudi koji imaju posebno vrednu obuću. Sve ovo između, a tu spada najveći broj građana, kupuje obuću koja se nosi jednu sezonu, ili dve eventualno, i onda baci”, istakao je Marko Vučenović.
Pored produženja životnog veka predmeta, tu su i ponovno korišćenje (staklenih tegli, plastičnih kutija itd) kao i prenamena – internet je pun saveta za to kako oživeti predmete koje ste prethodno možda smatrali đubretom. Tek nakon što se sve ove opcije iscrpe bi trebalo da na red dođe reciklaža.
„Kada recikliramo, mi stvaramo materijal za proizvodnju nove ambalaže”, objasnila nam je Milica Kuzmanov, marketing menadžerka u Sekopaku, operateru ambalažnim otpadom. „Samim tim štedimo prirodne resurse koji nisu neiscrpni – npr. seče se manje drveća i koristi manje vode, ali i troši manje energije.”
U idealnoj situaciji, samo nereciklabilan otpad se spaljuje čime se njegova zapremina redukuje u proseku za oko 90 odsto. Pored smanjenja količina deponovanog đubreta i upotrebe fosilnih goriva, stvara se i dodatna vrednost zato što otpad koji proizvede sedamdeset stanovnika može da omogući grejanje jednom stanovniku, naveo je profesor Aleksandar Jovović sa Mašinskog fakulteta u Beogradu.
Najzad, odlaganje smeća na deponije dolazi kao krajnja solucija – koja je širom Zapadnog Balkana i dalje najviše rasprostranjena.
Kako je ispričao ekspert za upravljanje otpadom, Gojkan Stojinović, trajnim zbrinjavanjem nepovratno se gube svi materijali i njihov potencijal. Slično je i sa energetskom upotrebom, kojoj bi, kako je kazao naš sagovornik, ipak dao prednost u odnosu na deponovanje, posebno za sve tokove otpada za koje prosto nije ekonomski isplativa reciklaža.
Niske stope reciklaže uslovljavaju manji procenat reciklabila u novi proizvodima. „Ma koliko on mali bio, mora se nadomestiti novim svežim sirovinama iz prirode kojih je sve manje i do kojih je sve teže doći.”
Klimatski aspekt upravljanja otpadom
Danas se skoro svi otpadni materijali mogu ponovo koristiti, odnosno reciklirati. Sa stanovišta zaštite životne sredine i ekonomije najinteresantniji su metali, staklo, papir i veštački materijali, a veoma mnogo se koristi i otpad organskog porekla, kao i građevinski otpad.
Ilustracije radi, pri recikliranju aluminijuma u odnosu na proizvodnju iz ruda, pored energetskih ušteda od 95 odsto, smanjuje se i zagađenje vazduha za 95 odsto, kao i zagađenja voda za 97 odsto.
Građevinarstvo i saobraćaj su neki od privrednih sektora koji nam padnu prvi na pamet kada govorimo o klimatskoj krizi – ali to ne umanjuje doprinos upravljanja otpadom. Štetne emisije koje se ispuštaju zavise od tretmana, nekada su to čestice, a nekada upravo gasovi sa efektom staklene bašte. O tome smo razgovarali sa profesorom Aleksandrom Jovovićem sa Mašinskog fakulteta u Beogradu.
„Prilikom klasičnih procesa sakupljanja, transporta i mehaničke obrade uglavnom se oslobađaju čvrste čestice, a prilikom procesa anaerobne digestije, dok se otpad raspada, nastaje bio ili deponijski gas (metan i ugljen-dioksid) koji se pre ispuštanja u atmosferu mora sagoreti”, naglasio je profesor.
Pored toga, tokom sortiranja i klasifikacije očekuju se emisije čestica, a vozila za sakupljanje i transport ispuštaju emisije kao bilo koji drugi mobilni izvor u zavisnosti od vrste korišćenog goriva. Pri spaljivanju otpada, nastaju mnoge komponente kao produkti sagorevanja.
Ni reciklaža nije apsolutno oslobođena negativnih uticaja na klimu – u procesu recikliranja treba uložiti određenu količinu energije kod pripreme sekundarne sirovine te transportovati otpad do proizvodnog pogona, ali se, uprkos tome, beleže znatne uštede ekvivalenta ugljen-dioksida koje su idu i preko devet tona po toni procesiranog aluminijuma.
Sa druge strane, deponije su veliki emiteri gasova sa efektom staklene bašte, pre svega metana.
Globalno gledano, otpad je treći vodeći izvor metana, nastalog ljudskim aktivnostima, navodi se u izveštaju Globalne alijanse za alternative spalionicama (GAIA). Oko 20 odsto antropogenih emisija ovog gasa potiče od upravljanja otpadom.
Na 26. Konferenciji Ujedinjenih nacija o klimatskim promenama, održanoj 2021. u Glazgovu, više od sto zemalja dogovorile su se da umanje emisije metana za 30 odsto do kraja decenije u odnosu na nivoe zabeležene do 2020. Upravljanje otpadom je očito bitan segment ovih nastojanja.
Implementacija odgovornijih praksi kao što su separacija, reciklaža i kompostiranje mogla bi da smanji emisije gasova sa efektom staklene bašte iz ovog sektora za 84 odsto, odnosno za 1,4 milijarde tona – učinak bi bio ekvivalentan uklanjanju svih motornih vozila u Sjedinjenim Američkim Državama sa puteva tokom perioda od godinu dana, stoji u izveštaju.
Povrh toga – veliki problem na deponijama, pre svega neuređenim, jesu požari.
„Ako metan dođe u dodir sa kiseonikom, nastaje eksplozivna smesa”, upozorava profesor Jovović. „Kada se napravi smesa koja odgovara uslovima sagorevanja, i nađe se izvor toplote, bilo pikavac ili nešto drugo, metan će se zapaliti i goreće dokle god ga ima, ili dok ima kiseonika. Problem nastaje kada požar zahvati materijale koji sadrže hlor…”
„Mogu nastati dioksini, furani i druge komponente, a ima ih više od 200 kombinacija. Jedna od tih kombinacija je najtoksičnija komponenta koju čovek poznaje. Ona ne nastaje u prirodi, čovek je nenamerno stvara, bilo sagorevanjem bilo nekim industrijskim procesima. Osim što je ekstremno toksična, ako tu komponentu unesete u organizam u visokim koncentracijama u kratkom vremenskom periodu, može da reaguje kao otrov, ali je kancerogena i mutagena.”
Ceo tekst možete da pročitate OVDE.
Izvor: Klima101
