Nakon jednog dugog, prednovogodišnjeg dana na poslu, odlazim u prodavnicu i kupujem flašu kisele. Nakon što je popijem, kao savesna građanka, bacam je u malu uličnu kantu za reciklažu blizu svoje kuće.
Ali ovaj put sam uradila još nešto. U flašu sam sakrila GPS traker koji će mi razotkriti njenu sudbinu. Gde će završiti moja flaša kisele: na deponiji, u reciklažnom postrojenju ili negde sasvim treće?
Gradska čistoća iz Beograda tvrdi sledeće:
„Proces prikupljanja i transporta reciklabila se vrši putem namenskih transportnih vozila sa lokacije prikupljanja do reciklažnog centra – Pogona za prikupljanje i promet sekundarnih sirovina na dalji tretman sortiranja i baliranja.”
Ono što bi, prema birokratskom rečniku nadležne službe, trebalo da usledi nakon što otpad napusti reciklažne kante jeste tzv. sekundarna separacija, koja se na teritoriji Beograda jedino vrši u sortirnici u Višnjičkoj ulici. To nam je potvrđeno i u telefonskom razgovoru sa Pogonom Gradske čistoće Čukarica, piše Klima101.
Ali upravo je sekundarna separacija korak do kog nije stigla moja flaša.
Naime, postavljeni GPS traker završio je na Vinčanskoj deponiji. Kada god sam mogla, pratila sam aplikaciju WINNES GPS na svom telefonu koja prikazuje njegovu rutu. Prvog dana, 26. decembra, GPS traker lutao je mojim naseljem, verovatno u kanti sa točkovima ili vozilu komunalnih radnika, da bi se dva dana kasnije, preko Ceraka, Košutnjaka i Mitrovog brda – maltene sedam gora i nekadašnjeg Panonskog mora – zaputio ka Vinči gde je posle nekoliko dana i nestalo signala.
U eksperimentu sam se koncentrisala na male ulične kante za reciklabile koje su se poslednjih godina odomaćile na mnogim raskrsnicama širom prestonice, pre svega zato što su pristupačne, česte i Beograđani usputno bacaju otpad u njih.
Takođe, ove kante su, po svemu sudeći, već predmet skepse među stanovništvom, a neretko se mogu čuti primeri ljudi koji su videli kako se reciklabilni deo otpada iz kante odmah prilikom sakupljanja meša sa ostalim otpadom.
Da li nepoverenje opravdano? Sudeći po sudbini moje flaše kisele, izgleda da makar donekle jeste. Jedan veliki potencijalni problem je to što usled nepažnje i žurbe, i činjenice da je jedan od njihovih segmenata mešano đubre, u ovim kantama među reciklabilnim otpadom lako može da završi i – nereciklabilan, kao i hrana.
Pročitajte još:
- RECIKLAŽNA ZVONA POVEĆALA SAKUPLJANJE STAKLENE AMBALAŽE ZA 90 ODSTO
- BEOGRAD DOBIJA 120 NOVIH RECIKLAŽNIH KONTEJNERA ZA STAKLENU AMBALAŽU
- PREDSTAVLJENA NOVA TEHNOLOGIJA KOJA NAM OTKRIVA DA LI SU PAKOVANJA ZAISTA RECIKLIRANA
Ovo dovodi do kontaminacije sadržaja, a u ovakvoj situaciji sekundarna separacija je gotovo nemoguća, pre svega usled ekonomske neisplativosti. Ako se to dogodi, umesto da se proslede na reciklažu, reciklabili se ipak tretiraju kao „obično” đubre i idu na deponiju, čime se potpuno obesmišljava prisustvo segmenata za plastiku i papir.
Međutim, moja flaša kisele ukazuje i na dublji problem od toga – jer se ona u tih par dana praćenja nije ni približila jedinoj sortirnici u Višnjičkoj ulici.
Kako kaže ekspert za upravljanje otpadom Gojkan Stojinović, deluje kao da nije poštovana procedura sakupljanja i odvoženja.
„Najveći broj aktivnosti koji se promoviše i uvodi je sveden na ‘šarene kante’ koje se postavljaju ili dele građanima u svrhu primarne selekcije, ali dublje od toga se često ne ide”, ocenjuje Stojinović.
Naravno, moja kisela najverovatnije nije bila usamljena. Sa njom je na deponiju moglo da bude izručeno još barem desetak flaša koje su joj drugovale u kanti iz moje čaršije – i potencijalno još bezbroj drugih, širom grada.
Sudbina moje flaše možda bi bila sasvim drugačija da sam je ubacila u reciklažni kontejner koji se nalazi u sklopu reciklažnih ostrva.
Za razliku od kanti – reciklažni kontejneri i ostrva su ređi prizor i u njih građani namenski razdvajaju otpad: u plave posude ide karton, u žute plastika, a u sive metal. Tu su i reciklažna zvona za staklo. Pa se za ove posude ne može se reći da predstavljaju svakodnevicu Beograđana.
Stojinović insistira da tome da i građani svoju odgovornost u upravljanju otpadom treba ozbiljno da shvate. „Osnovna stvar koju građani mogu da urade je da se pridržavaju uputstava za razdvajanje koje su dobili i izbegavaju greške koje mogu da utiču na kvalitet materijala u kantama”, kaže Stojinović.
„Takođe, treba da im bude jasno da je celokupan sistem upravljanja otpadom zasnovan na ekonomiji troška. Svaka greška u razdvajanju otpada i svaka kontaminacija otpada namenjenog za reciklažu automatski smanjuje vrednost materijala ali i povećava troškove njegove ekstrakcije iz celokupne mase, što naravno u velikoj meri utiče na rad svih operatera u lancu.”
Drugim rečima, jedna pogrešno odložena pelena ima kapacitet da kontaminira mnogo veću količinu reciklabilnog materijala.
Kako je teklo GPS praćenje?
U međuvremenu, moj mali detektivski poduhvat nije ni počeo niti se završio na gore pomenutoj flaši kisele.
Štaviše, prve GPS trakere sam postavila još u novembru. Jedan sam ubacila u kartonsku kutiju koju sam odložila u kantu u okolini Vukovog spomenika, dok je drugi završio je u podzemnom kontejneru kod Studentskog trga.
Tada sam tek počela da razvijam veštinu pakovanja ovih uređaja u ambalažu. Zagrejanim nožem presekla sam bocu i u njega smestila GPS traker. Posle sam pakovanje zalepila silikonom.
Međutim, prvi pokušaj bio je neuspešan. Nakon nekoliko dana mirovanja, signali iz trakera su prosto nestali.
Tek mesec dana kasnije, 20. decembra, skupila sam hrabrost da probam ponovo. Ovaj put GPS traker nosila je flaša kisele – ali ne one sa početka naše priče. Ovu sam odložila u malu uličnu kantu za reciklažu kod Trga Republike, i čekala. Prvi sat, drugi sat… petnaesti sat. I ništa – delovalo je kao još jedan neuspeli pokušaj.
Ipak, sutradan se GPS traker konačno pokrenuo. I pošao je na neočekivano veliki put.
Naime, prva tri dana obilazio je centar Beograda i odlazio do deponije u Vinči nekoliko puta, nijednom se ne približivši sortirnici u Višnjičkoj ulici – a prelazio bi i preko 100 kilometara dnevno. U večernjim satima redovno bi stajao u Mije Kovačevića, pretpostavljam da bi se kamion u koji je dospeo parkirao na parkingu direkcije Gradske čistoće. Tako je bilo do otprilike kraja godine kada mu se negde na Dorćolu gubi signal – signal se opet javlja 5. januara 2023. i aplikacija za GPS praćenje beleži opet kretanje do Mije Kovačevića. Sledi povratak na Dorćol i poslednje javljanje ovog uređaja istog dana. Baterija je bila na 1 odsto.
Ceo tekst možete pročitati OVDE.
Izvor: Klima 101
