Šta godine 2000, 2001, 2014, 2018. i 2019. imaju zajedničko? Kako ukazuje savremena meteorologija, ove godine su one koje su u poslednjih četvrt veka bile – ekstremne. Preciznije: tokom njih bilo je zabeleženo između 30 i 50 odsto više ekstremnih prilika (suša, toplotnih talasa, obilatih padavina) u odnosu na prosek druge polovine 20. veka, objašnjava za Klima101, Milica Tošić, doktorantkinja na Fizičkom fakultetu u Beogradu.
Poređenja radi, pre 2000. godine na ovaj način se izdvaja jedna jedina ekstremna godina – 1991.
Ovaj porast uzrokovale su klimatske promene, i on se može precizno opisati na sledeći način: u poslednjih 70 godina, godine su postajale ekstremnije u proseku za 1,1 odsto po deceniji, što praktično znači oko četiri ekstremna dana više, u proseku, svake decenije. I taj porast se, naravno, ubrzava usled klimatskih promena.
Ali zašto merimo godine na ovakav način?
Ekstremni događaji prate se naizgled jednostavno, u odnosu na uobičajene meteorološke vrednosti
Prema dokumentima Međunarodnog panela za klimatske promene (IPCC), ekstremni vremenski događaj je definisan kao „događaj koji je redak na određenoj lokaciji i u određenom trenutku u toku godine“, a ekstremni klimatski događaj kao „obrazac ekstremnog vremena koji traje neko duže vreme (npr. tokom godišnjeg doba)“.
I jedni i drugi ekstremi su retki događaji, sa velikim odstupanjima u odnosu na klimatologiju za dato mesto i vreme – u pitanju su, naravno, događaji poput poplava, suša, toplotnih talasa, ekstremno visokih (ali i niskih) temperatura i sl. koji imaju najveći uticaj na različite sektore društva, od poljoprivrede do energetike i zdravstva.
Premda su retki, ekstremni događaji predstavljaju jedan od najkompleksnijih problema za izučavanje u klimatologiji. S obzirom da ih je izuzetno teško predvideti, u naučnoj zajednici definisani su indikatori ovih pojava koji se određuju na osnovu meteoroloških parametara (izmerene temperature, brzine vetra, količine padavina) i koji se nazivaju klimatski indeksi.
Pročitajte još:
- JUŽNA EVROPA U BORBI SA SUŠAMA
- RAZVIJENE ZEMLJE DAJU ZAJMOVE, NE PAKETE POMOĆI
- SRBIJA 2073: KAKO ĆE IZGLEDATI NAŠA KLIMA ZA 50 GODINA?
Klimatski rizik se povećava kada postoji kombinovani uticaj više ekstremnih pojava
Definicije indeksa uglavnom su zasnovane ili na verovatnoći pojavljivanja određene vrednosti ili na premašivanju apsolutnog ili percentilskog praga. Primera radi, jedan takav indeks je broj letnjih dana u toku godine, to jest broj dana tokom kojih je izmerena maksimalna dnevna temperatura veća od 25 stepeni Celzijusa.
Pošto se temperatura vazduha beleži decenijama, imamo neke poprilično jasne uvide koji ukazuju na uticaj klimatskih promena. Evo jednog takvog pokazatelja: ako gledamo prosečan broj letnjih dana u toku godine za period od 1961. do 1990. godine, poslednja godina koja je imala manji broj letnjih dana od tog proseka bila je davna 1995. Svaka naredna godina bila je iznadprosečna, a posebno se izdvaja 2012, koja je imala gotovo 60 letnjih dana više nego što je to (nekada bio) prosek.
Rekli bismo: u pitanju je relativno jasna stvar, zar ne? Ali ako želimo da osmotrimo posledice vremenskih uslova, a posebno onih ekstremnih, stvari postaju daleko kompleksnije.
Naime, klimatski rizik se povećava kada postoji kombinovani uticaj više ekstremnih pojava, bilo da se one dešavaju jedna za drugom u kratkom vremenskom periodu ili se dešavaju istovremeno.
Na primer, sa stanovišta uticaja na zdravlje, veoma topli i vlažni uslovi predstavljaju veći stres za ljudski organizam nego kada bi oni bili topli i suvi; sa druge strane, upravo topli i suvi, kada su združeni, povećavaju rizik od pojave požara. Kombinacija obilnih padavina i jakih vetrova može dovesti do intenzivnih poplava i stvaranja klizišta.
Srbija je poslednjih godina imala nekoliko slučajeva ovakvih složenih ekstrema, gde se naravno nameću poplave 2014. godine kao najrazornije. Po savremenim meteorološkim merenjima, Srbija je u poslednjih 20 godine osetila češće i intenzivnije toplotne talase, suše i poplave.
Pošto su ekstremni događaji najuticajniji (ili: najopasniji) po funkcionisanje društva, od suštinskog je značaja da se razmotri njihov združeni efekat, kako bi se steklo sveobuhvatno znanje o našoj sadašnjoj i budućoj izloženosti na takve događaje. Upravo zbog toga su osmišljeni indikatori kombinovanih ekstremnih vrednosti.
Ako ne bismo preduzeli nikakve klimatske akcije, do kraja veka imali bismo ekstremne pojave na svaka četiri dana
To su, ukratko, ekstremne godine: jedan klimatski indeks u koji je integrisano više pojedinačnih klimatskih ekstrema poput broja dana sa ekstremno visokim i ekstremno niskim temperaturama, broja dana sa veoma obilatim padavinama i indeks suše, i sve to u godišnjim vrednostima. U pitanju su one godine kada je sveukupno ovakvih klimatskih ekstrema bilo značajno više od dugogodišnjeg proseka.
Ovakav kombinovani indeks nam na jednostavan i neposredan način ukazuje na posledice klimatskih promena i može biti važan alat u osmišljavanju strategija za borbu protiv klimatskih promena, kao i za adaptaciju na promenjene uslove.
Učestalost ekstremnih događaja i ekstremnih godina nastaviće da raste u 21. veku – koliko tačno, zavisi od zaustavljanja emisije gasova staklene bašte.
Prema pesimističnom scenariju, rezultati regionalnih klimatskih modela nam ukazuju da u proseku, do kraja dvadeset prvog veka, možemo očekivati povećanje od 20 odsto u združenim klimatskim ekstremima. To bi onda značilo da bismo u toku jedne godine u proseku osećali ekstremne meteorološke uslove svakog četvrtog dana.
Srećom, pesimistični scenario je sve manje verovatan, a posebno sa aktuelnim najavama velikih projekata zelene tranzicije. Ali važno je znati šta bi nam se tačno desilo kada bismo nastavili „sve po starom“.
Izvor: Klima101
