Pojava jedne vrste zagađenja sa sobom povlači narušavanje prirodne ravnoteže i u drugim delovima ekosistema, utičući tako na sva ljudska bića, jer zagađenje ne poznaje državne i regionalne granice, ni rasne, polne i klasne razlike.
Uprkos dostupnosti velikog broja podataka i informacija, često nismo dovoljno svesni izloženosti opasnostima iz životne sredine, ili nismo u mogućnosti da koncentracije zagađujućih materija izmerimo u realnom vremenu, niti da procenimo njihove konačne uticaje na zdravlje.
Ipak, ukoliko se eko-zdravlje posmatra kao ukupni rezultat evolucije, odnosa prethodnih generacija prema životnoj sredini, sadašnjih socijalnih i ekonomskih faktora podložnih bržim promenama, onda je i situacija sa aktuelnim populacionim zdravljem podložna promenama. Potrebno je raditi na razvoju svesti ljudi da svaka pozitivna promena u našim svakodnevnim aktivnostima doprinosti poboljšanju stanja, a da je nakon višedecenijskog permanentog neodgovornog ponašanja prema prirodi i sredini u kojoj živimo, neophodno vreme da napori koji se ulažu postanu uočljivi.
Radi suzbijanja uticaja promena životne sredine, urbane zajednice trebalo bi da budu opremljene neophodnim finansijskim, naučnim i tehničkim sredstvima za predviđanje, sprečavanje i ublažavanje uticaja zagađenja okoline na ljudsko zdravlje. Stvaranje uslova koji pogoduju eko-zdravlju su multisektorska odgovornost. Društvena zajednica, kao primarni činilac javnog zdravlja, trebalo bi da preuzme vodeću ulogu u uspostavljanju partnerstava između institucija poput Zavoda za javno zdravlje i Agencije za zaštitu životne sredine, civilnog sektora i bude vodeći promoter eko-zdravlja među stanovništvom, budući da je ono ključni kriterijum održivog razvoja.
U Srbiji se, prema procenama, reciklira između 6 i 9 odsto komunalnog čvrstog otpada, te je sastav dela koji se odlaže na deponije raznolik, što dodatno uvećava i njegove uticaje na zdravlje i životnu sredinu.
Otpad organskog porekla čine materije sklone raspadanju i truljenju – pri čemu se stvaraju otpadni gasovi (vodonik-sulfid, metan i merkaptani), prepoznatljivi po svojim karakterističnim mirisima koji se šire iz kanti i kontejnera. U ovoj frakciji otpada mogu da se nađu uzročnici tuberkuloze, hepatitisa, tifusa, paratifusa i dizenterije, stafilokoki, streptokoki, kao i mnoge druge klice, kao i bakterije, koje duže opstaju u smeću, jer im pogoduje slabo bazna sredina nastala pri mešanju sa pepelom iz ložišta.
Neorganski sastojci komunalnog, ali i industrijskog otpada mogu sadržati različite toksične materije (teške metale, pesticide, fenole, dioksine i sl.), koji lako dospevaju u zemljište i vodotokove.
U naseljenim mestima bez adekvatno uspostavljenog sistema upravljanja otpadom češće su crevne infekcije, zarazna oboljenja i paraziti. Smeće predstavlja idealnu sredinu za razmnožavanje insekata i glodara, prenosioca i uzročnika bolesti životinja koje se koriste u ljudskoj ishrani.
Iako medicinski otpad čini približno 20 odsto ukupno 8 generisanog otpada, zbog uzročnika infektivnih bolesti i toksičnih materija koje može sadržati, kao i rezistentnih mikroorganizama, značaj pravilnog postupanja sa otpadom naglo raste. Ovaj otpad može izazvati trovanja i dovesti do niza povreda kod ljudi koji sa njim na bilo koji način dođu u kontakt.
Budući da Republika Srbija nema ni jedno nuklearno energetsko postrojenje, radioaktivnost se nešto manje razmatra kao faktor zagađenosti životne sredine. Ali, nuklearni otpad može emitovati radioaktivnost do 250 godina nakon odlaganja, a uzevši u obzir da u Srbiji ne postoji ni jedna namenska deponija, pretpostavlja se da su određene količine radioaktivnog otpada neadekvatno odložene. Radioaktivnost kao posledica NATO bombardovanja, tema je brojnih istraživanja u našoj zemlji. U široj javnosti, veza između radioaktivnosti i karcinoma izaziva veliko interesovanje, jer se naša zemlja nalazi na neslavnom drugom mestu u Evropi po broju obolelih od malignih bolesti.
Iako se ovaj zagađivač često zanemaruje, uticaj buke u urbanim sredinama sve je veći. Njeni najčeši izazivači su saobraćaj i industrija, a na psihofizičko zdravlje utiče izazivajući uzemirenost, umor, nesanicu i oštećenja sluha. Širom Evrope, uvode se zabrane emitovanja glasne muzike iz lokala, kao i zvučna izolacija pored saobraćajnica koje prolaze kroz naseljena mesta, a ova praksa se polako uspostavlja i kod nas.
Marija Nešović
Ovaj sadržaj je prvobitno objavljen u magazinu Energetskog portala pod nazivom EKO-ZDRAVLJE, novembra 2017. godine.
