Otapa se prekjučerašnji sneg. Prethodni je pao pre šest godina, a pre toga je padao punih osam godine ranije. Dakle, imali smo svega dva, tri snega u prethodnih petnaestak godina.
Kraj energetske tranzicije u Srbiji je ozvaničen 2046. godine, na današnji dan, pre tačno četiri godine. Efektivno je trajala dvadesetak godina, možda nešto više.
Sećam se kad je počinjalo, izgledalo je kao da nikad neće da se završi.
Krenulo je kilavo, korak napred, nazad dva. Bili smo poslednji ili prvi u Evropi po mnogo čemu. Vazduh, ugalj, solarna energija, reke… Obično smo bili među prvim tamo gde bi bilo mudro da budemo među poslednjim. I obrnuto.
Onda se nešto desilo početkom dvadesetih. Najpre 2020. godina i pandemija kovida 19. Nemir koji je tada ušao u moje sugrađanke i sugrađane godinama nije izlazio. Umesto olakšanja zbog jenjavanja pandemije, 2022. je donela rat u Ukrajini, a nemir je dodao gas. Na sve se, dok su još trajali i rat i pandemija, nadovezala 2023. sa arsenalom iznenađenja. Ni sad nikom nije jasno da li su ovi događaji uticali na ubrzanje tranzicije, i na koji način, piše za Klima101 dr Davor Končalović, vanredni profesor na Fakultetu inženjerskih nauka u Kragujevcu.
Pročitajte još:
- PRAVEDNOM TRANZICIJOM DO KARBONSKE NEUTRALNOSTI
- ENERGETSKA TRANZICIJA JE PRESUDNA ZA ZDRAVLJE GRAĐANA I MORA BITI BRŽA I EFIKASNIJA
- NOVA ULAGANJA U OBNOVLJIVE IZVORE ENERGIJE SIGURAN PUT KA ENERGETSKOJ TRANZICIJI
U 2023. godini, po ceni jednog beogradskog stana može se izgraditi solarna elektrana koja proizvodi dovoljno energije za 30 do 40 domaćinstava
Da li je to bila prosta ekonomska računica, rekordno visoke cene stanova i rekordno niske cene fotonaponskih elektrana? Primera radi, po tadašnjim cenama, za prosečan stan u Beogradu je mogla da se izgradi elektrana snage 150 ili možda čak i 200 kW, po tadašnjoj potrošnji dovoljno energije za 30 ili 40 domaćinstava. To je samo par godina ranije bilo nezamislivo.
Da li su okidač za tranziciju bile one višednevne superćelijske oluje koje su danima terorisale Hrvatsku, Sloveniju, sever Srbije? Ili tada rekordne temperature širom sveta? Možda požari i poplave u susednoj Grčkoj?
Možda porast broja ekoloških pokreta, njihovi sve tvrđi i jasnije artikulisani zahtevi? Ili porast svesti o našim greškama? Pad prinosa u poljoprivredi, posebno u voćarstvu?
Ili verovatno sve pomenuto odjednom? Šta god da je bio razlog, nešto je krenulo u neočekivanom smeru.
Pod zahtevima građanki i građana, 2024. su ostvareni prvi, jedva osetni, rezultati u borbi za kvalitetniji vazduh. Ali i takvi rezultati su, naravno, ohrabrili uporne. Više niko nije smeo da pomisli da izađe na izbore bez gomile obećanja vezanih za životnu sredinu, još uvek ispraznih i bez jasnog plana ili namere da se nešto i uradi.
Međutim, dok su građani pokazivali svojim predstavnicima da su i dosledni i ozbiljni u nameri da životna sredina postane i ostane prioritet, desilo se nekoliko ne baš očekivanih događaja: odvojeni su resursi za Bistricu 2, projekat je završen već 2027. a godinu ranije, 2026. su otpočeli radovi na Đerdapu 3. Taj važan resurs će biti završen sedam godina kasnije.
Neophodno je poslati stručnjake u inostranstvo na obuke: kako unaprediti rad mreže, i savladati balansiranje u uslovima visokog udela obnovljivih izvora
Zatim se dogodilo i nešto što je tada izgledalo nevažno, nešto što je prošlo gotovo svima ispod radara.
Naime, u nekoliko navrata je u razne države sveta otišlo, u grupama od par desetina, ukupno oko 950 ljudi iz Elektrodistribucije, tadašnjeg Snabdevanja i drugih, srodnih kompanija. Osim inženjera, u grupama su bili i programeri, stručnjaci posvećeni mašinskom učenju i drugim oblastima, koji će kasnije biti zaduženi za upravljanje opterećenjem i razvoj prediktivnih modela. Neki su išli i dva puta. Obuke su počele 2025. i trajale do 2028. godine, a cilj je bilo unapređenje rada mreže i ovladavanje savremenim tehnikama balansiranja mreže u uslovima visokog udela obnovljivih izvora energije.
Odlazak je bio na dobrovoljnom osnovu, išli su uglavnom mlađi. Jedan deo je ostajao objašnjavajući da to nikad neće moći i da se zna zbog čega. Bilo je i onih koji su negodovali, ali ipak odlazili. Za jedan deo tih ljudi, studijske posete su bile dovoljne da rasteraju strah, da na mesto kombinacije nesigurnosti i pesimizma, ponekad i neke nabusitosti, dođu prve naznake radoznalosti i osećaja suštinskog pripadanja svom okruženju.
Verovatno najveća promena se desila sa Vladom iz 2028. godine, koja je otišla u istoriju kao prva Vlada koja je jasno i nedvosmisleno građanima predstavila svoju strategiju energetske tranzicije, a kasnije koliko-toliko transparentno izveštavala o ostvarenim rezultatima.
Slučajno ili ne, dolazak pomenute Vlade se savršeno poklopio sa povratkom solidnog broja pomenutih stručnih lica, željnih da pokažu šta mogu.
Kombinacija našeg znanja, znanja iz sveta i naše poslovične sklonosti improvizaciji, lansirala je vidžet za mobilne telefone sa predikcijom cene energije tokom naredna 24 sata. Ovo što sada znamo kao „jeftinu struju” u sred dana – baš je tada nastalo. Pre tog vidžeta jeftina struja je, nemojte da se smejete, postojala isključivo noću. I taj vidžet je bio taman dovoljan da dođe do prvog velikog zaokreta u tranziciji: veći deo noćne potrošnje prebačen je u vreme oko podneva – kada od obnovljivih izvora dobijamo najviše energije.
Ceo tekst pročitajte ovde
Izvor: Klima101
