Poslednja dva veka obeležila je intenzivna eksploatacija prirodnih resursa, koja je izazvala značajne promene u prirodnim i antropogenim tokovima materijala. Imperativ za razvoj i implementaciju cirkularne ekonomije upravo je proizašao kao posledica abnormalne potrošnje materijalnih dobara modernih društava, praćene generisanjem otpada, klimatskim promenama i štetnim emisijama u životnu sredinu. Cirkularna ekonomija (CE), kao osnova razvoja buduće privrede i ekonomije, podstiče odgovorno ponašanje prema sekundarnim resursima, promovišući ideju očuvanja životne sredine uz istovremeno uživanje u svim civilizacijskim dostignućima. Iako ove ideje i principi zvuče inspirativno, postavlja se pitanje da li i pod kojim uslovima je moguće zaista postići takvu ravnotežu.
August Vilhelm fon Hofman, prvi predsednik Kraljevskog hemijskog društva i pionir cirkularne ekonomije, izjavio je 1848. godine: „U idealnoj hemijskoj fabrici ne postoji otpad, već samo proizvodi. Što bolje fabrika koristi svoj otpad, to je bliža svom cilju – većem profitu.” Danas, iako je cirkularna ekonomija prepoznata kao temelj održivog razvoja, daleko smo od Hofmanovog ideala. Pored toga, naš zadatak je kompleksniji jer moramo optimizovati ne samo pojedinačne industrijske procese već i celokupan antropogeni metabolizam, uključujući sve ekonomske i privredne sektore, potrošače i domaćinstva.
Deklarativno opredeljenje za principe cirkularne ekonomije danas je izuzetno atraktivno, kako za ekonomiju i industriju, tako i za zaštitu životne sredine. Program razvoja cirkularne ekonomije Republike Srbije za period 2022–2024. godine definiše pravni okvir koji treba da stvori ambijent u kojem će se resursi koristiti efikasno, a pritisak na životnu sredinu smanjiti, uz istovremeni razvoj ekonomije. U dokumentu „Mapa puta za cirkularnu ekonomiju u Srbiji”, cirkularna ekonomija se, između ostalog, definiše kao „industrijski model usmeren ka obnovi resursa i smanjenju otpada”. Ključna ideja ovog pristupa jeste da otpad ne postoji – svaki otpadni materijal ima potencijal za ponovnu upotrebu i treba i mora biti u potpunosti ponovno upotrebljen odnosno iskorišćen. Iako ovaj koncept promoviše pozitivnu transformaciju proizvodnih procesa, nameće se pitanje koliko je takav pristup izvodljiv u savremenim društvima koja se suočavaju sa prekomernom potrošnjom/konzumerizmom (koji je sama osnova istog privrednog razvoja), rastućom kompleksnošću proizvoda, otpada i infrastrukture. Neophodno je naglasiti da smanjenje pritiska na životnu sredinu uz istovremeni razvoj ekonomije predstavlja jedan od najvećih izazova modernih društava!
U FOKUSU:
- Izazovi i prilike za Crnu Goru na putu ka cirkularnoj ekonomiji
- Kuda odlazi naš otpad i šta nam dolazi
- Prvi DC punjači u gradovima širom Srbije
Upravo ovaj činjenica/izazov zahteva da definišemo i pozicioniramo ulogu upravljanja otpadom u savremenoj ekonomiji. Iako im se u proteklih nekoliko godina u stručnom i akademskom prostoru u Srbiji nije pridodavao veliki značaj niti je o njima diskutovano, ciljevi upravljanja otpadom su već elaborirani u javnom prostoru. Antroposfera troši velike količine materijala, akumulira deo tih materijala tokom dužih vremenskih perioda u infrastrukturi i svakodnevno generiše značajne količine otpada. Efikasno upravljanje otpadom ključno je za pravilno rešavanje svih autputa antroposfere. Ovi autputi, koji su možda proizvedeni pre 10 ili čak 100 godina, mogu u sebi sadržati nasleđene supstance koje su: I) danas neupotrebljive, II) zabranjene zbog toksičnosti ili opasnih karakteristika (poput žive, olova, azbesta, kadmijuma ili bromiranih usporivača plamena (BFRs)). Ovim supstancama je potrebno upravljati na način koji sprečava kontaminaciju cirkularne ekonomije. Zbog ove činjenice se problem otpada i njegovog upravljanja, tretmana, odlaganja i ponovne upotrebe kao sekundarnog resursa ne može i ne sme posmatrati isključivo na masenom nivou, već je neophodno uzeti u obzir i njegov hemijski sastav i sadržaj „opasnih” supstanci. U cirkularnoj ekonomiji, „otpadi” koji sadrže ovakve opasne supstance moraju biti „prečišćeni” (detoksikovani) pre reciklaže, što je ponekad nemoguće ili veoma skupo. Osim toga, svake godine dolazi do pojave novih potrošačkih proizvoda složenog hemijskog sastava, koji mogu sadržati nove, ranije nepoznate opasne supstance. Ove supstance, zajedno s nasleđenim supstancama, predstavljaju izazov za sisteme za upravljanje otpadom, ali i za koncepte cirkularne ekonomije.
dr Nemanja Stanisavljevic
Tekst u celosti pročitajte u Magazinu Energetskog portala CIRKULARNA EKONOMIJA
