Iako su otvorenost učešća za spoljašnje aktere Okvirne konvencije Ujedinjenih nacija o klimatskim promenama (UNFCCC) jedan od razloga njene privlačnosti, na pregovorima UNFCCC pojavila se struja koja sumnja u legitimnost ovog pristupa. Netolerancija i isključivanje određene grupe iz rasprave iz određenog razloga ne deluju kao politički korektan mehanizam. Međutim, šta ako je razlog sukob interesa te određene grupe sa okosnicom skupa – ciljem da se proizvodnja štetnih gasova ograniči kako temperatura ne bi porasla iznad 1,5 stepeni? Šta ako je ta određena grupa veliki proizvođač nafte? Šta ako prema njoj kao jednom od krivaca za klimatske promene kao takve vlada atmosfera nepoverenja?
Na skupovima i konferencijama UNFCCC postoje tri kategorije učesnika: države, mediji i posmatrači. Posmatrači se dalje dele na: sistem Ujedinjenih nacija i njihove specijalizovane agencije, međuvladine organizacije i nevladine organizacije (NGO).
NGO sektor obuhvata širok spektar vrednosti, koje su ponekad međusobno suprotstavljene – od preduzetništva, industrije i poljoprivrede, preko udruženja za zaštitu životne sredine, lokalnih vlasti, domorodačkog stanovništva i akademske zajednice, do radničkih saveza, omladinskih udruženja i unija žena. Tako su se na sastancima Ujedinjenih nacija na temu promene klime našle i najveće kompanije za eksploataciju fosilnih goriva poput ExxonMobil, Shell, BP i BHP. Mnoge su otvoreno lobirale protiv prvobitne misije Okvirne konvencije o klimatskim promenama – smanjenja emisija gasova staklene bašte.
Zabrinute zbog podrivanja izvorne svrhe sporazuma, predstavnice zemalja u razvoju (ZUR), Venecuela i Ekvador, suprotstavile su se, u maju 2016. godine, praksi univerzalnog pristupa pregovorima. One i njene istomišljenice smatraju da je Pariski sporazum o klimatskim promenama nastao kao međudržavni instrument koji od lobista zahteva da „oglase“ konflikt interesa. Blok ZUR, koje se protive naftnim magnantima uključujući Kubu, Senegal i Ugandu, zalaže se za stvaranje „okvira transparentnosti“ za preduzeća pridružena pregovorima UN, kako bi se osiguralo da njihova uloga ne bude razarajuća, već da ide na ruku sporazuma sklopljenog u francuskoj prestonici.
Njihovoj perspektivi se suprotstavljaju bogate nacije na čelu sa Sjedinjenim Američkim Državama, Evropskom unijom, Norveškom i Australijom.
Sjedinjene Američke Države ističu da je industrija deo rešenja, a ne problema, te da ne treba da trpi bilo kakva ograničenja koja predlažu države u razvoju.
Normalno je da će u određenim situacijama države i posmatrači, čak i među sobom, imati oprečne stavove. Nediskriminatorno učešće bez mešanja predložene politike sukoba interesa, pored ranije pomenutih strana, podržavaju i drugi veliki proizvođači zagađujućih jedinjenja – Kina, Kanada, Rusija, Saudijska Arabija, Brazil, Japan i Švajcarska.
Da li se dva pripadnika američkog građanstva slažu sa politikom svoje države na polju konflikta stavova?
Norin Kenedi je potpredsednica za životnu sredinu, energiju i strateški međunarodni angažman pri Savezu za međunarodne poslove Sjedinjenih Država. Ona predstavlja velika industrijska udruženja, uključujući Međunarodnu trgovačku komoru i Međunarodnu organizaciju poslodavaca, globalne grupe koje uključuju svaki sektor, malih i srednjih preduzeća i multinacionalnih korporacija, uključujući industriju fosilnih goriva.
Kenedi je izjavila da su kompanije koje izrabljuju „prljava“ goriva svesne da će ostati bez posla ako ne nađu načine za smanjenje emisije štetnih gasova. „Proizvođači nafte razmišljaju na duge staze. Zamislimo kako industrija fosilnih goriva u kristalnoj kugli sagledava budućnost, shvatajući neophodnost unošenja promena u svoje poslovanje. Iz tog razloga već sada okreću ka čistijim tehnologijama koje mogu pomoći u ublažavanju njihovog ugljeničnog otiska“, rekla je Kenedi.
Suočena sa pitanjem na koji način naftna preduzeća mogu da doprinesu raspravi UNFCCC – koja se vrti oko smanjenja onoga za šta su ona direktno odgovorna – Norin Kenedi je rekla da je saradnja čitavog industrijskog sektora sa vlastima bitna kako bi se ostvarile ambicije Pariskog sporazuma.
Džesi Brag ne deli njeno viđenje. On je izvršni direktor američke organizacije Corporate Accountability koja nastoji da zaustavi multinacionalne korporacije od uništavanja demokratije, povređivanja ljudskih prava i nanošenja štete našoj planeti. Po njegovom mišljenju, usvajanje politike sukoba interesa je potrebno kako bi se Pariski sporazum ispoštovao na ispravan način. Skrenuo je pažnju da su korporacije odgovorne vladama, a vlade ljudima. „Ideja da treba da ih uključimo u pisanje pravila kojima treba da se povinuju je lucidna“, izričit je bio Brag.
