Ovog jutra razmišljam o tome koliko sam puta, i da li sam uopšte, pogledala film u kojem je ajkula bila predstavljena u pozitivnom kontekstu, dok je čovek bio negativan lik. Ne mislim na dokumentarne filmove koji su posvećeni zaštiti biodiverziteta, već na one komercijalne, poput holivudskih. Ja nisam ni jedan, ne znam da li ste vi? Krvoločni predatori koji čekaju samo na čoveka, uglavnom je njihova uloga u filmovima.
Činjenice pokazuju ipak jedan drugačiji scenario. Čovekovo prirodno stanište predstavlja kopno, na kojem je on u potpunosti bezbedan od napada ajkula, dok one ne mogu da budu sigurne od napada čoveka u svom prirodnom staništu. Dakle, samo ukoliko uđemo na njihovu teritoriju u potencijalnoj smo opasnosti, a one su ugrožene od strane nas čak iako ne mogu da isplivaju na kopno, odnosno na našu teritoriju, već ih ugrožavamo na njihovoj. Napadi ajkula na čoveka dešavaju se svake godine, ipak ova morska stvorenja su u mnogo većoj opasnosti od nas, nego što smo mi od njih. Šta ako kažem da od strane čoveka godišnje strada oko 100 miliona ajkula?
Najveće pretnje za ajkule
Zagađenje i degradacija mora, okeana i priobalja imaju uticaj na ugroženost ovih bića, međutim, za razliku od nekog drugog dela biodiverziteta kojeg ljudi uništavaju posredno kroz ugrožavanje njihovih staništa, pojačavanje klimatskih promena i drugog, ovde je reč o direktnim čovekovim akcijama.
Prekomerni ribolov – Izlovljavanje ajkula čini se iz različitih ciljeva. Prvi je povezan sa onim o čemu sam pisala na početku ovog bloga – strah od napada na ljude. Kako bismo bili bezbedni na plažama tokom godišnjih odmora, ove ribe se ubijaju. Drugi predstavljaju recimo modna i kozmetička industrija. Koža ajkule koristi se za proizvodnju obuće ili recimo kaiševa, dok se ulje iz jetre ajkule nalazi u nekim kozmetičkim proizvodima kao što su šminka ili sapuni. Treći je verovatno najznačajniji – uživanje u specijalitetima koji se prave od ajkule. Prvo bih pomenula meso koje se dobija od njih, ali dalje ne bih ulazila u tu temu, zato što mi veću pažnju privlači nešto drugo – specijalitet od peraja ajkule. Iako prema nekim informacijama do kojih sam došla, peraja nemaju nikakvu hranljivu vrednost, supa od peraja ajkule predstavlja tradicionalni specijalitet u određenim delovima sveta. Problem u vezi sa ovim jeste tužna činjenica da se ova stvorenja masovno love samo zbog njihovih peraja koja se iseku, a njihovo telo baca se nazad u more kao nepotrebno. Nastaviću o ovoj temi i kroz pisanje o narednoj direktnoj akciji čoveka.
Usputni ulov – Ovo je veliki problem na čijem se rešavanju ne radi dovoljno. Tuna je vrsta ribe koju mnogi vole, zbog čega se lovi u velikim količinama, međutim tokom lova na nju, stradaju i druga morska bića koja nisu meta. Kada se zabaci ribarska mreža, ne može da se kontroliše da se u nju uhvate samo ciljane vrste. Zbog toga se godišnje u mrežama nađe preko 50 miliona ajkula. Iako one nisu ciljana meta, tokom izvlačenja mreže dolazi do povreda, te i ako se ajkule puste nazad u vodu one neretko ne prežive. Vraćajući se na temu peraja, mnogi ribari iskoriste priliku da od usputno ulovljene ajkule uzmu peraja, a onda ih tako osakaćene vrate u more – bez šanse da prežive.
Ajkule su izuzetno važna karika u lancu ishrane i opstanku zdravih ekosistema. Primera radi, ajkule koje se hrane morskim kornjačama, onemogućavaju njihovo prekomerno razmnožavanje. Zašto je ovo važno? Kornjače se hrane morskom travom koja skladišti značajne količine ugljen-dioksida, a prisustvom ajkula u morima i okeanima održava se prirodni balans.
Ove životinje postoje na planeti više od 400 miliona godina, a čovek je za svega 50 godina uspeo da smanji njihovu populaciju za 70 odsto. Nekada brojevi i statistika ne znače previše, ali u ovom slučaju govore nam mnogo. Više od brojke, oni su pokazatelji čovekovog odnosa prema živom svetu i nesvesnosti šta čini. Zbog toga, svake godine 14. jula obeležava se Dan svesti o ajkulama, sa ciljem da se čovečanstvo probudi i shvati ozbiljnost problema ugroženosti ovih bića, te da bi film u kojem je ajkula predstavljena kao pozitivan, a čovek kao negativan lik, možda bio i realniji prikaz odnosa nas i njih.
Katarina Vuinac
