Autor teksta: Miroslav Tadić, UNDP
Na osnovu stanja infrastrukture u životnoj sredini u Republici Srbiji i ekstrapolacije situacije u zemljama koje su skoro postale članice EU, procenjuje se da će ukupni troškovi za dostizanje naprednih standarda kvaliteta životne sredine, a tu se prvenstveno misli na primenu pravnih tekovina EU u ovoj oblasti, iznositi i preko 10 milijardi evra (do 2030. godine). Najzahtevniji su sektor voda (5,6 milijardi evra), otpad (2,8 milijardi evra) ali i sektor industrijskog zagađenja (1,3 milijardi evra). Bitan deo troškova se odnosi na operativne troškove za rad i održavanje novih postrojenja, koji se ne mogu podmiriti isključivo iz evropskih i međunarodnih izvora finansiranja i koji se moraju finansirati iz budžeta, sredstava privatnog sektora ili kroz naknade.
Uspešna realizacija svih ovih projekcija zasnovana je na optimalnom korišćenju ekonomskih instrumenata, razvoju adekvatnih kapaciteta na nacionalnom i lokalnom niou (uključujući resorna ministarstva, javna preduzeća i jedinice lokalne samouprave). Sa druge strane, direktne ekonomske koristi koje proizilaze iz usklađivanja u oblasti životne sredine tokom istog perioda bi trebalo da nadmaše troškove u iznosu od skoro 2,4 puta. Iz toga se vidi jasna direktna ekonomska korist za Republiku Srbiju od primene pravnih tekovina EU u oblasti životne sredina, što je i osnovni prioritet Vlade Republike Srbije.
Zadovoljavajući nivo kvaliteta životne sredine predstavlja jedan od postulata Evropske unije i svojevrsnu obavezu svake države koja namerava da postane punopravna članica. Neisupunjavanje zahtevnih standarda kvaliteta životne sredine koji su propisani evropskim zakonodavstvom nosi skrivene ekonomske troškove za društvo koji moraju da se obračunaju i transparentno prikažu. Korist od blagovremenog sagledavanja tih troškova ogleda se u: izbegavanju štete po zdravlje (smanjena stopa oboljevanja i smrtnosti prouzrokovanih visokim koncentracijama zagađujućih materija u medijumima životne sredina – voda, vazduh, zemljište); izbegavanju štete po imovinu i poljoprivrednu proizvodnju, kao i koristi po održavanje prirodnih ekosistema i ekosistemskih usluga.
Procenjeni troškovi u industrijskom sektoru predstavljaju oko 13% ukupnih procenjenih troškova u životnoj sredini. Potreban je veliki napor da bi se evropske direktive od značaja za industrijski sektor, posebno Direktiva o industirjskim emisijama, transponovale i implementirale u Republici Srbiji. Dosta toga je već učinjeno po pitanju transpozicije, ali je implementacija priličan izazov, posebno sa spekta neophodnih investicionih ulaganja u čistije tehnologije i napredne tehnološke procese. Sa ekonomskog stanovišta, odsumporavanje toplana će na primer, biti jedna od najskupljih komponenti, kao i remedijacija kontaminiranih lokacija, itd. Tokom samih pregovora o članstvu u EU, u ovoj oblasti svakako će biti potrebno ispregovarati dodatne, možda i jedne od najdužih perioda (tzv. Prelazni periodi) za punu implemetaciju ovih propisa.
Energetski sektor, industrija i privreda su u velikoj meri povezani sa emisijama gasova sa efektom staklene bašte (GHG) i svakako predstavljaju veliki potencijal u smanjenju tih emisija, ublažavanju posledica klimatskih promena, pa samim tim i postizanju boljeg kvaliteta životne sredine. Primena propisa EU u oblasti klime i energetike, svakako je trošak za privredu i budžet, ali svakako neophodno i dugoročno isplativo ulaganje, koje obezbedjuje konkurentnost i plasiranje proizvoda na tržištu.
U narednom periodu, u oblasti klimatskih promena potrebno je razviti sveobuhvatnu nacionalnu politiku i strategiju koje će biti u skladu sa Evropskom strategijom 2020. i EU 2030. Energetskim i Klimatskim okvirnim sporazumom. Šta više, EU se posvetila dugoročnom cilju (2050. ciljevi) da smanji emisije za 80-95% od ispod nivoa 1990. do 2050. godine, u kontekstu uloge razvijenih zemalja kao grupe koja preduzima slične akcije na međunarodnom nivou. Smanjenje emisija do ovog nivoa će zahtevati od EU da postane niskougljenična ekonomije (Evropska Unija, 2014.). Prema ovim dugoročnim ciljevima proizvodnja energije bi trebalo da postane skoro u potpunosti bez emisija ugljenika, koristeći oko 30% manje energije u 2050. godini primenom mera energetske efikasnosti. Samim tim su i izazovi za Republiku Srbiju, kao državu kandidata za članstvo u EU, i njenu privredu veći.
Za Srbiju je svakako veoma značajna činjenica da je EU pod neprekidnom obavezom da se uskladi sa zahtevima Okvirne konvencije UN o promeni klime (UNFCCC): zakonodavstvo EU je razvilo čitav niz propisa koji se odnose na izveštavanje u skladu sa UNFCCC regulativom. EU je razvila jasan i direktan set zakona u cilju usklađivanja sa mehanizmom monitoringa, izveštavanja i verifikacije u vezi sa emisijama GHG i uspostavila je posebnu politiku u oblasti klimatskih promena kao odgovor na obaveze utvrđene međunarodnim propisima.
U cilju usklađivanja sa acquis-om u oblasti klimatskih promena, značajni napori su učinjeni i u R Srbiji kako bi se unaredili monitoring, kapacitet u izveštavanju i verifikacija kroz donošenje novih zakona i obuke posebno privrednih subjekata. Zakon o monitoringu, izveštavanju i verifikaciji gasova sa efektom staklene bašte iz industrijskih i energetskih postrojenja, koji bi trebalo da stupiti na snagu 2017. godine, je prvi korak ka implementaciji EU sistema trgovine emisijama (EU ETS), ali i ozbiljan izazov za postrojanje koja potpadaju pod njegovu nadležnost. Sistem trgovine emisijama EU je možda i najvažniji propis koji će imati značajan uticaj na razvoj srpske privrede i energetskog sektora.
Usklađivanje sa acquis-om i jačanje neophodnih administrativnih kapaciteta ostaje i dalje osnovni izazov. Administrativni kapacitet u oblasti klimatskih promena moraju da budu ojačani i na centralnom i na lokalnom nivou kako bi se osiguralo efikasno usklađivanje sa implementacijom acquisa. Na taj način i privreda će imati koristi od adekvatno uspostavljenog sistema sa jasnim smernicama i podrškom u sprovođenju klimatskih propisa.
Ključni izazov za Republiku Srbiju je da krene ka niskougljeničnoj ekonomiji smanjivanjem GHG emisija i da u isto vreme postigne ekonomske ciljeve i socijalnu koheziju.
Ispunjavanje obaveza koje proitiču iz međunarondih sporazuma, posebno Okvirne konvencije UN o promeni klime, takođe predstavlja značajan okvir budućih strateških, političkih i investicionih kretanja u Republici Srbiji. Pored dosadašnjih obaveza, države potpisnice konvencije su u najvećem broju Sekretarijatu Konvencije dostavile svoje prve Nameravane doprinose smanjenju emisija gasova sa efektom staklene bašte (tzv. INDCs), u kojima su izražene namere smanjenja emsija GHG. Srbija je takođe dostavila svoje INDCs među prvim državama još u junu 2015. sa izraženom mogućnošću smanjenja od 9,8% 2030. godine u odnosu na emisije iz 1990. godine. Osim prvih INDCs svake države članice koji su postali sastavni i suštinski deo novog globalnog klimatskog Sporazuma iz Pariza, predviđeni su periodični “ciklusi” u kojima bi se INDCs redovno ažurirali svakih pet godina. Novi klimatski sporazum iz Pariza usvojen je na 21. zasedanju članica Okvirne konvencije UN o promeni klime koje je održano od 30. novembra do 12. decembra 2015. godine u Parizu, kao univerzalni i pravno obavezujući dokument. Ovi ambiciozni ciljevi neće moći biti ostvareni bez doprinosa ključnih aktera u domenu energetike, industrije i privrede uopšte.
Energetski sektor, industrija i privreda će svakako biti ključni u ispunjavanju obaveza koje proizlaze iz seta propisa EU u domenu energetike i klimatskih promena, uključujući i najveći deo troškova aproksimacije. U tom kontekstu usvojeni su i brojni nacionalni propisi i strateška dokumenta koja daju jasne smernice, poput Zakona o energetici, Zakona o efikasnom korišćenju energije, Uredbe o merama podsticaja za povlašćene proizvođače električne energije, Nacionalni akcioni plan za korišćenje obnovljivih izvora energije, Akcioni plan za energetsku efikasnost, Strategija razvoja energetike do 2025. sa projekcijama za 2030. Politike u oblasti obnovljivih izvora energije i energetske efikasnosti mogu imati efekte kako na EU-ETS sektore (smanjenjem upotreba fosilne energije) tako i sektore koji nisu obuhvaćenu EU ETS sistemom. Emisije u EU ETS sektorima su pod uticajem politika energetske efikasnosti, politike o obnovljivim izvorima energije i implementacija uredbe o hvatanju i skladištenju ugljenika, upotrebe fleksibilnih mehanizama.
Sa druge strane, glavni pravni i politički okvir za sektor industrijskih procesa je dat u strateškom dokumentu „Strategija i politika razvoja industrije Srbije od 2011. do 2020. godine“.
Pored toga, Odluka o zajedničkim naporima 406/2009/EC Evropskog parlamenta i Saveta o naporima država članica za smanjenje emisija gasova sa efektom staklene bašte da bi se ispunili ciljevi smanjenja emisija gasova sa efektom staklene bašte Komisije do 2020., stupila je na snagu 2009. Godine, isključivo za smanjenje emisija u sektorima koji nisu obuhvaćeni EU ETS-om. Sektori koji nisu obuhvaćeni EU ETS-om su: saobraćaj (automobili, kombiji), građevinarstvo (posebno grejanje), usluge, mala industrijska postrojenja, poljoprivreda i upravljanje otpadom. To je deo paketa politika i mera u oblasti klimatskih promena i energije koji će pomoći da se Evropa transformiše u niskougljeničnu ekonomiju i da se poveća njena energetska sigurnost, dostižući cilj ukupnog smanjenja emisija EU Klimatsko-energetskog paketa (20% smanjenja ispod nivoa iz 1990. godine do 2020.).
Republika Srbija, jednom kad počne proces pregovora, će morati da doprinese shodno svom relativnom bogatstvu, na ekonomski i tehnički izvodljiv način, svakako vodeći računa o održivosti energetskog, industrijskog i privrednog sektora uopšte.
Troškovi primene ovih propisa i usklađivanja sa pravnim tekovinama EU, u velikoj meri oslanjaju se na sredstva same industrije odnosno privrede (tzv. sopstveni izvori). Svakako u nomenklaturi troškova, tu su i fondovi za zaštitu životne sredine, komercijalne pozajmice, državni budžet ali i donatorska sredstva. Svakako, korišćene donatorskih sredstava bi trebalo da se optimizira – to uključuje uspostavljanje odgovarajućih kapaciteta za apsorpciju, tj. adekvatnih institucija i realizacije projekata, kao i uravnotežene ekonomske strategije koja će zauzvrat smanjiti potrebe za intervencijama iz državnog budžeta. To će umanjiti troškove koje će snositi Republika Srbija.